Хероји уз крошње пуне наранџи

– Што се тиче идеје, избора да ове јесени радим дело „Хероји” могу рећи да не памтим када ми се последњи пут десило да ме једна комедија толико освоји својом једноставношћу и хумором. Предлог је иначе дошао управо из позоришта „Василаку”, њима се заправо учинило да би било занимљиво да први пут радим комедију у Атини, каже за „Политику” Никита Миливојевић и додаје:

– У „Херојима” један од јунака каже: „Ако постоји ишта што нам не недостаје, то је време.” Време је у ствари главни лик ове духовите приче о три пријатеља у дому за ратне ветеране. То је прича о заустављеном времену. Шта урадити са временом када је оно заустављено, када прошлост, садашњост и будућност су једно те исто време. У том смислу „Хероји” личе на неку уврнуту верзију „Чекајући Годоа”, са некаквим хумором Бекета и Јонеска заједно.

Никита Миливојевић је своје прве позоришне представе „У потпалубљу”, „Живот је сан”, „Бановић Страхиња”, „Седморица против Тебе”... исписивао последње деценије прошлог века. Већ тада су позоришни стручњаци скретали пажњу културне јавности на оригинални рукопис овог редитеља, рођеног у Инђији, коме су у том тренутку почела да се отварају и интернационална театарска врата. Некако у то време стижу му позиви да режира у Грчкој, Шведској, Словенији, Македонији, Турској, Немачкој...

У својој биографији уписао је и велики успех који је постигао са Шекспировим „Хенријем Шестим” у лондонском Глоб театру, али чини се да је његова „шоља чаја” грчко позоришно небо. На питање какав је то сензибилитет грчких глумаца и публике који га толико надахњује да се тамошњој позоришној чаролији често враћа, односно колико се њихова театарска интересовања разликују од наших Миливојевић одговара:

– Када су у питању глумци, публика, репертоар… у позоришту се увек мање-више ради о сличним стварима. Оно што одређује разлике и диктира практично све остало јесте врста „тржишта”, које је опет повезано с позоришним системом. У Атини не постоји репертоарски систем какав је код нас, и много је веће тржиште, што значи и конкуренција је прилично сурова. Рецимо, поређења ради, у Атини постоји око 200 позоришта, и осим Националног театра сва остала су на различите начине у приватним рукама. Податак који звучи готово невероватан јесте да је ове године на грчким сценама изведено око 1.200 представа. Поред чињенице да Грци очигледно веома воле позориште, то истовремено значи да на репертоару можете наћи најразличитије могуће ствари.

Иза Никите Миливојевића је богата каријера. Само у Грчкој урадио је на десетине представа, како у Атини, тако и Солуну. Међу делима које је режирао у Грчкој су „На Дрини ћуприја” Иве Андрића, Брехтова „Мајка храброст”, Чеховљев „Платонов”, Булгаковљево „Бекство”... Каква је јесен у Атини, односно колико га чињеница да већ годинама дели сценске „вибрације” са грчком публиком надахњује, колико обавезује, Миливојевић каже:

– Оно што ми је већ годинама најлепша слика на улицама Атине у ове јесење дане јесу крошње пуне наранџи. Међутим, оно што је много лепше код нас, то су све те невероватне јесење боје на све стране. У Атини уопште не осећате промену сезона на тај начин. И даље је углавном све зелено. Добро се, заиста, познајем са грчким колегама, али и публиком. С једне стране то је олакшавајућа околност јер сам у неку руку на „домаћем” терену, али с друге стране и отежавајућа јер сви очекују да поновите успех претходних представа. И хтели – не хтели сваку нову представу пореде с онима пре тога.