Опомињућа годишњица

Уз шољу кафе и свеже пециво, или уз зелене јабуке и воћне сокове, у обавезно светлим тоновима сценографије која подсећа на дневну собу – са клуб гарнитурама, књигама, сликама, керамичким вазама… обраћају се гледалишту свакога јутра љубазни ТВ водитељи. Кад већ вести које саопштавају нису нарочито пријатне, од оних политичких до оних комуналних, бар да не буде мргодних лица са знаковима малодушности. Труд да грађанству дан почне што пријатније и да се произведе колико-толико добро расположење зарад народног уверења да се по јутру дан познаје, приметно је у Јутарњим програмима свих телевизија.

РТС, Б 92, Фокс, Ентер, Авала. Пинк… слично су замислили и поставили своје емисије. Иста им је структура, неминовно и исти садржај. Пре свега су информативне, с тежиштем на такозваним сервисним информацијама. Свуда се велика пажња поклања временској прогнози, свуда се прелиставају дневне новине, све чешће се и речју и сликом одлази у друге градове, у програм се редовно укључују дописници. А онда се рашчлањује нека актуелна тема и, кроз разговор с гостима, претреса неки догађај.

Првог дана ове недеље Б 92 вратио се догађају од пре девет година и теми која је још отворена: убиству новинара Славка Ћурувије, уредника „Дневног телеграфа” и „Европљанина”, и чињеници да ни извршиоци ни налогодавци злочина још нису откривени. О томе је говорио Драган Бујошевић, новинар „Нина” и аутор емисије „Није српски ћутати”. Убедљиво наводећи где истрага запиње и ко би могао да допринесе разрешењу случаја, подсетио је да претњи и застрашивања новинара има и данас.

Опомињућу годишњицу 11. априла нису вестима заобишле ни друге ТВ куће, али се чини да угроженост професије сами новинари не истичу довољно упорно, да недовољно енергично штите своја професионална права. Ако напади на живот још и изазивају снажну тренутну реакцију, изостаје темељитије бављење мање опасним појавама, но не мање забрињавајућим поводима. Недавни штрајк новинара у Грачаници, рецимо, и уопште положај колега на Космету, није довољно заинтересовао београдске електронске медије. Као ни односи са приватним власницима, синдикална заштита новинара, експлоатација хонорараца, ауторска права...

С обзиром на величину јавног медијског простора и на време које одвајају чак и за хобисте, попут риболоваца или аранжера цвећа, чудно је да ни на једном домаћем каналу нема емисије коју би новинари посветили самима себи.

А имало би се о чем` говорити… Укупно узев – што рече Бујошевић – може се данас много тога рећи, само је питање како постићи да речено на нешто стварно утиче и да нешто заиста промени. Вреди покушавати – i pro domo sua.