Раскорак између стварности и правде

Ва­жио је сто го­ди­на, а да­нас га не­ма­мо, под­се­ћа про­фе­сор др Сло­бо­дан Пе­ро­вић, осни­вач и идеј­ни тво­рац Ко­па­о­нич­ке шко­ле при­род­ног пра­ва, ко­ји је и пред­сед­ник Ко­ми­си­је за из­ра­ду за­ко­ни­ка. Он на­гла­ша­ва да се гра­ђан­ски за­ко­ни­ци до­но­се за бу­ду­ће ве­ко­ве. Аустриј­ски и фран­цу­ски ва­же ви­ше од два ве­ка. За­то су они спо­ме­ни­ци прав­не кул­ту­ре др­жа­ва и на­ро­да, а та­кав тре­ба да бу­де и срп­ски гра­ђан­ски за­ко­ник, ко­ји ће об­је­ди­ни­ти ствар­но, обли­га­ци­о­но, по­ро­дич­но и на­след­но пра­во.

Су­сре­ти на Ко­па­о­ни­ку се одр­жа­ва­ју сва­ке го­ди­не од 12. до 17 де­цем­бра, у ор­га­ни­за­ци­ји Удру­же­ња прав­ни­ка Ср­би­је (не­ка­да Ју­го­сла­ви­је), ма­да је би­ло и го­ди­на ка­да су из­о­ста­ли због при­ли­ка у зе­мљи. За Ко­па­о­нич­ку шко­лу до са­да је пи­са­ло ви­ше од 2.000 ауто­ра, а у ње­ном ра­ду уче­ство­ва­ли су прав­ни­ци из 40 зе­ма­ља – го­то­во свих европ­ских и не­ко­ли­ко ва­не­вроп­ских.

– Шко­ла на­сто­ји да пу­тем уни­вер­зал­них вред­но­сти вра­ти ве­ру у оно пра­во чи­ји је сми­сао да слу­жи прав­ди, а не во­љи и са­мо­во­љи јед­них у од­но­су на дру­ге – ка­же др Пе­ро­вић, ко­ји је био и ду­го­го­ди­шњи шеф Ка­те­дре за гра­ђан­ско пра­ва на Прав­ном фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. 

Те­ма ово­го­ди­шњег ју­би­лар­ног су­сре­та је „Пра­вед­но пра­во и ствар­ност”.

– На­слов те­ме нас под­се­ћа на рас­ко­рак из­ме­ђу ствар­но­сти и прав­де. Ствар­ност је на са­свим дру­гој стра­ни и пре­ти да нас уни­шти – ну­кле­ар­ним оруж­јем, те­ро­ри­змом, но­вим бо­ле­сти­ма, зло­у­по­тре­бом људ­ских пра­ва, уце­ном, од­ма­здом... Ви­ше од ми­ли­јар­ду љу­ди жи­ви с јед­ним до­ла­ром днев­но, у бо­ле­сти и гла­ди. Је­ди­но ум­ни део чо­ве­чан­ства има при­род­ни ман­дат да нас из­ба­ви из ка­та­стро­фе. Је­ди­ни из­лаз је да се вра­ти­мо прав­ди као пр­вој вр­ли­ни људ­ско­сти, ка­ко су је озна­чи­ли још Ари­сто­тел и Пла­тон. Прав­да зна­чи јед­на­ко по­сту­па­ње с јед­на­ким слу­ча­је­ви­ма, а пра­во ко­је ни­је пра­вед­но за­пра­во и ни­је пра­во – ка­же проф. др Сло­бо­дан Пе­ро­вић.

Ва­же­ће пра­во, та­ко­зва­но по­зи­тив­но пра­во, увек је не­са­вр­ше­но и не­за­вр­ше­но, у ви­ду ве­чи­тих из­ме­на и до­пу­на, док је при­род­но пра­во са­вр­ше­но и иде­ал­но. По­зи­тив­но пра­во је про­мен­љи­во, не­стал­но и че­сто не­пра­вед­но, чак про­тив­но здра­вом ра­зу­му, а при­род­но пра­во је не­про­ме­њи­во, веч­но, пра­вед­но и уз­ви­ше­но.

– При­род­но пра­во је за­то узор пре­ма ко­ме ће се по­зи­тив­но пра­во упра­вља­ти, до­пу­ња­ва­ти и ко­ри­го­ва­ти. Шко­ла је сво­јим до­са­да­шњим опу­сом по­ста­ви­ла гра­ни­цу ко­ја де­ли по­ље пра­ва од пу­сти­ње не­пра­ва – ка­же про­фе­сор Сло­бо­дан Пе­ро­вић.

Рад Ко­па­о­нич­ке шко­ле од­ви­ја се у окви­ру је­дин­стве­ног „Хек­са­го­на при­род­ног пра­ва”, а он об­у­хва­та шест ка­те­дри ко­је пред­ста­вља­ју шест сту­бо­ва прав­не ци­ви­ли­за­ци­је: пра­во на жи­вот, пра­во на сло­бо­ду, пра­во на имо­ви­ну, пра­во на ин­те­лек­ту­ал­ну тво­ре­ви­ну, пра­во на прав­ду и пра­во на прав­ну др­жа­ву. У окви­ру ка­те­дри, рад се од­ви­ја у 23 сек­ци­је.