Посматрач из прикрајка

У београдској галерији „Озон” на Андрићевом венцу вечерас у 19 часова биће отворена изложба цртежа главног архитекте града Београда Ђорђа Бобића, којом ће се овај градски челник представити београдској публици у сасвим другачијем светлу. Наиме, овога пута Бобић није онај који активно учествује у животу града и доноси одлуке, већ само посматрач из прикрајка који, у традицији врсних цртача и карикатуриста, малим брзопотезним вињетама и графичким репликама реагује на свет који га окружује.

Сви ови визуелни записи сабрани су у књизи цртежа „Радни наслов: !” коју је објавила издавачка кућа „Самиздат Б92”, а приход од њене продаје намењен је Сигурној кући за жене и децу жртве насиља. 

О свом занимљивом бегу из свакодневице, Ђорђе Бобић каже:

– Ови цртежи су нека врста мог интимног дневника, значи потпуно лична и необавезна ствар. У џепу стално носим блокчић у који бележим догађаје из моје околине. Цртање ми је хоби којим се бавим годинама и нема никакве везе са послом који тренутно обављам нити са архитектуром.

Никада није размишљао о томе да цртеже извади из фиоке и представи јавности, али га је на ову одлуку убедио његов верни пријатељ сликар Чеда Васић.  

– Заиста немам представу како ће цртежи изгледати у галерији. Никада их нисам видео на гомили или поређане у неком низу, на зидовима. За мене, они су одувек били само део мог блокчета који свуда вучем са собом. Међутим, када сам их извадио из фиоке и добро сагледао, схватио сам да је то једна озбиљна количина недовољно квалитетног уметничког рада који се ипак допао мојим колегама и пријатељима. Чини ми се да је Милета Продановић, аутор предговора, био у праву када је рекао да ове вињете немају посебну уметничку вредност јер су оне заправо „само једна жврца”. Смисао треба тражити у целини, самокритичан је Бобић. 

(/slika2)Прави је проблем био, како нам објашњава наш саговорник, направити избор од неколико хиљада цртежа који су годинама настајали. У књизи ће се наћи негде око стотинак минијатура које покривају разне теме, од савремених до оних о Дон Кихоту, Хамлету, Београду… 

Аутори поставке замислили су да посетиоцима представе Бобићеве цртеже на један сасвим нетипичан начин. Они ће, уз помоћ видео бима и пројектора, бити приказани на зиду галерије, а двадесетак цртежа ће бити окачени малим штипаљкама на сајлицама, као веш.

Приврженост карикатури датира још из студентских дана када је Ђорђе Бобић сарађивао са „Јежом” и тако зарађивао за џепарац. Та пасија је остала до данашњих дана и представља неку врсту одмора од строгог архитектонског цртежа. Највише воли да црта ујутро док пије кафу, а неретко ствара и на дугачким незанимљивим састанцима, затим уз телевизију или у кафићу док седи са пријатељима. Занимљиво је да су сви на то навикли, и више га нико и не пита шта то црта. Углавном црта људе који су ту, међу нама, а често се многи од њих и препознају.

– Свој хоби доживљавам као најелементарнију терапију. За цртеж се хватам као за сламчицу. Откад радим овај посао цртам више него раније. Што је ситуација стреснија, енергичније реагујем. У нашим животима и окружењу влада некаква напетост да човек мора негде да нађе одушак. Постоје само три опције – или ћете се пропити или скочити са осмог спрата или ћете радите ово што ја радим – у шали каже Бобић, и додаје:

– Још прошле године пао је договор да изложба буде у априлу. Тада сам рачунао да ће избори бити у марту, па сам мислио да ће таман проћи та гужва. Међутим, избори су премештени за мај, тако да моја изложба пада усред изборне кампање што ми се уопште не допада, јер ће је људи повезивати са функцијом на којој се налазим. Не бих волео да се то у медијима повезује, јер је ова изложба моја интимна ствар и нема никакве везе нити са мојим послом, нити са изборима. 

То је управо и један од главних разлога што је Бобић о сопственом трошку финансирао књигу и изложбу јер је, како признаје, желео да се дистанцира од функције на којој се тренутно налази.

И за крај, Ђорђе Бобић нам обећава да ће на изложби бити добра атмосфера коју ће употпунити романтична музика Карлоса Гардела, првог певача танга, кога је наш саговорник открио на прошлогодишњем туристичком путовању у Патагонији, у Аргентини.

– Реч је о снимцима од пре сто година који имају онај чувени шум. Мислим да ће та архаика лепо ићи уз цртеже. Јер, у мојим цртежима заправо има и неке чежње за прошлим временима којих се радо сећам, што је сасвим примерено мојим годинама. Нешто је лепо прошло, а појма немам шта нас чека сутра. То је подсвесна прича о мојим цртежима.