Посвећен опери и Савском језеру

Од како је 2000. године примљен у Хор београдске Опере у Народном позоришту као тенор, Ненад Иванковић свакодневно бар пола сата увежбава певање. Уз обавезно упевавање у позоришту, тих десетак, дванаест арија које отпева код куће сасвим је довољно да одржава певачку кондицију. Кад пусти глас, цела зграда се ори. Срећа да му је отац најближи комшија, a ни остали станари се никада нису бунили. Дуго живе на истој адреси и прилично су се зближили, па то више доживљавају као привилегију.

Ненад је после музичке школе седам година пекао занат код нашег славног тенора Драгослава Илића. Трудом и радом од свог гласа направио је добар певачки „инструмент” којим самоуверено влада сценом.

– Певам у свим представама у којима учествује хор, а њих је, богами, више од тридесет. То су позната дела великих композитора, „Трубадур”, „Набуко”, „Бал под маскама” и „Травијата” од Ђузепеа Вердија, „Кармен” од Жоржа Бизеа, „Љубавни напитак” од Гаетана Доницетија, Росинијеви „Севиљски берберин” и „Пепељуга”... – набраја само неке од њих.

Пливање као страст

Осим певачке, Ненад одржава и физичку кондицију.

– Од када знам за себе – пливам. Прво са оцем, касније, сам или са пријатељима, али дословно сваки дан одлазио сам на базене у Кошутњаку или се купао у Сави, јер језеро на Ади Циганлији у мом раном детињству, до 1967. године није постојало. До почетка седамдесетих у њему се није масовно пливало – открива омиљену активност, поред вожње ролера и пешачења.

Некада је, као и већина људи, пливао док то време дозвољава. Међутим, на крају сваког лета било му је жао што се растаје са том лепотом и постепено је продужавао сезону.

– Последњих година зиме су све краће, октобар, а некад и новембар уме да буде топао, па сам и током ових месеци остајао на плажи, сунчао се и купао. Дешавало се да осим два лабуда, мачке и мене никог више нема у близини. А онда сам почео да долазим на Аду током целе године. Ноћу, дању, по снегу, ветру, на минус 10... Небитно. Увек са собом имам купаће гаће и пешкир и кад год могу, чак и касно увече, кад се враћам с представе, свратим и – искупам се. Једино паузирам када се на језеру формира дебели ледени покривач који ни секиром не може да се поломи. Онда шетам као мачка око џигерице и чекам док се не отопи лед – прича озареног лица.

У зимским месецима, ипак, не иде далеко од обале. Отплива 21 завеслај према средини и исто толико назад. То је његов омиљен број, а и у тибетанским вежбама се препоручује да се свака вежба ради највише 21 пут. Можда, каже, има везе с тим, а можда и нема. Испоставило се да би му више од тога било превише, а ово му је таман. После тога ради и вежбе, тако да просечно остаје у води десетак минута. На крају сврати код Цеце у кафић, ако још ради, попије чај или кувано вино и срећан иде кући.

Већ неколико година Ненад обавезно плива у језеру уочи Богојављања. Некада сам, а некада са својим друговима из „Батодо” клуба. То им није никакав проблем ако језеро није залеђено или је танак лед. Излупају га и уђу у воду. Али, шта кад је дебео 22 сантиметра, као што се једном десило?

– Једина површина која се тада сече налази се код судијског торња, крај ресторана „Језеро”. Ту се плива за часни крст, а около је жица. Морали бисмо да прескачемо и да нас хапсе... „Искроји” се рупа да бисмо ми могли да уђемо у воду тачно у поноћ, пред Богојављање – објашњава наш саговорник.

Самурајске вештине

Осим пливања, Ненад воли и јапанске борилачке вештине. Готово 10 година се бавио аикидом. Када је престао да одлази на тренинге, његов пријатељ Јоца Јоцковић, иначе мајстор батодоа први дан, позвао га је да дође на тренинг.

– Батодо није спорт, јер ту такмичења нема. Ова јапанска борилачка вештина базира се на самурајској традицији коришћења пешадијског мача, катане. Посебна је по томе што се мачем секу такозване варе. То су простирке од пиринчаних влакана које се потапају у ледену воду где одстоје 24 часа, после се исто толико цеде и онда се, чврсто увезане – секу. Стручњаци кажу да те варе дају сличан отпор и осећај као када би човек био принуђен да сече противника. Када се вежба мачеви су затупљени, а када се сече изузетно су оштри, па све време морамо бити максимално концентрисани и усредсређени на сваки покрет, јер и најмања непажња може да узрокује тешке повреде, чак и да кошта главе онога поред вас! Међутим, има тренутака и када нисмо тако озбиљни на тренинзима и када се шалимо – додаје Ненад, иначе добровољни давалац крви који је 75 пута до сада учинио ово хумано дело.

С поносом истиче и да је стари Чукаричанин.

– Мој прадеда по мајци из Земуна се са породицом у Радничку улицу, на Чукарицу, доселио 1900. године. Ту су изградили две мале фабрике за прераду коже, а касније и две кафане. Посао им је цветао између два рата. Министри су се најављивали да дођу на ручак. Дека је био учесник Балканских ратова, Првог светског рата, носилац Албанске споменице. Као ветеран се вратио у своју Чукарицу и живели су дивно све до Другог светског рата. Онда су остали и без локала, и без куће – поверио нам је успомене које чува на своје претке.

Весела младост

Ненад је на Чукарицу стигао трећег дана свога живота по доласку из Вишеградске болнице. Касније се његова породица преселила на Баново брдо, преко пута данашњег биоскопа „Рода”, тако да је завршио основну школу „Филип Кљајић Фића” и Тринаесту гимназију које су недалеко одатле. Ту је остао до своје 26. године. Младост му је била весела. Сви су слушали рокенрол и дружили се. Сада се вратио у Радничку улицу и опет је на три минута од Аде Циганлије.

Ненад је увек имао довољно енергије и воље да се препусти ономе што му живот нуди. Дуго се професионално бавио фотографијом, радио је на телевизији као асистент филмског сниматеља, усавршавао калиграфију, свирао акустичну гитару, издао четири збирке поезије, још две су у припреми...

– Слободно можете написати – пропали студент археологије, јер то јесте – то. На ужас мог оца и моје мајке. Међутим, тачно је оно што је рекла моја другарица: „Ми смо стекли дипломе, а ти си једини истински остао у археологији”. Јер, ја и дан-данас свакодневно читам ту литературу. Али, живот ме је одвео у неком другом правцу – резимира Ненад.

Успео је да се оствари, и то вишеструко, мада мисли да његово време тек долази.

– Сан ми је врло једноставан. Имамо кућицу са погледом на Златарско језеро и маштам да се једног дана тамо повучем, да имам коња, два пса, мачку... Долазио бих у Београд повремено. Дотле ћу још мало да се дружим са публиком. Флуид између њих и мене је право блаженство. Не видим их, али осећам њихово дисање. То узбуђење пред почетак сваке представе није ме напустило. Много пута ми се деси да због тога уопште не могу да заспим!