Posvećen operi i Savskom jezeru

Od kako je 2000. godine primljen u Hor beogradske Opere u Narodnom pozorištu kao tenor, Nenad Ivanković svakodnevno bar pola sata uvežbava pevanje. Uz obavezno upevavanje u pozorištu, tih desetak, dvanaest arija koje otpeva kod kuće sasvim je dovoljno da održava pevačku kondiciju. Kad pusti glas, cela zgrada se ori. Sreća da mu je otac najbliži komšija, a ni ostali stanari se nikada nisu bunili. Dugo žive na istoj adresi i prilično su se zbližili, pa to više doživljavaju kao privilegiju.

Nenad je posle muzičke škole sedam godina pekao zanat kod našeg slavnog tenora Dragoslava Ilića. Trudom i radom od svog glasa napravio je dobar pevački „instrument” kojim samouvereno vlada scenom.

– Pevam u svim predstavama u kojima učestvuje hor, a njih je, bogami, više od trideset. To su poznata dela velikih kompozitora, „Trubadur”, „Nabuko”, „Bal pod maskama” i „Travijata” od Đuzepea Verdija, „Karmen” od Žorža Bizea, „Ljubavni napitak” od Gaetana Donicetija, Rosinijevi „Seviljski berberin” i „Pepeljuga”... – nabraja samo neke od njih.

Plivanje kao strast

Osim pevačke, Nenad održava i fizičku kondiciju.

– Od kada znam za sebe – plivam. Prvo sa ocem, kasnije, sam ili sa prijateljima, ali doslovno svaki dan odlazio sam na bazene u Košutnjaku ili se kupao u Savi, jer jezero na Adi Ciganliji u mom ranom detinjstvu, do 1967. godine nije postojalo. Do početka sedamdesetih u njemu se nije masovno plivalo – otkriva omiljenu aktivnost, pored vožnje rolera i pešačenja.

Nekada je, kao i većina ljudi, plivao dok to vreme dozvoljava. Međutim, na kraju svakog leta bilo mu je žao što se rastaje sa tom lepotom i postepeno je produžavao sezonu.

– Poslednjih godina zime su sve kraće, oktobar, a nekad i novembar ume da bude topao, pa sam i tokom ovih meseci ostajao na plaži, sunčao se i kupao. Dešavalo se da osim dva labuda, mačke i mene nikog više nema u blizini. A onda sam počeo da dolazim na Adu tokom cele godine. Noću, danju, po snegu, vetru, na minus 10... Nebitno. Uvek sa sobom imam kupaće gaće i peškir i kad god mogu, čak i kasno uveče, kad se vraćam s predstave, svratim i – iskupam se. Jedino pauziram kada se na jezeru formira debeli ledeni pokrivač koji ni sekirom ne može da se polomi. Onda šetam kao mačka oko džigerice i čekam dok se ne otopi led – priča ozarenog lica.

U zimskim mesecima, ipak, ne ide daleko od obale. Otpliva 21 zaveslaj prema sredini i isto toliko nazad. To je njegov omiljen broj, a i u tibetanskim vežbama se preporučuje da se svaka vežba radi najviše 21 put. Možda, kaže, ima veze s tim, a možda i nema. Ispostavilo se da bi mu više od toga bilo previše, a ovo mu je taman. Posle toga radi i vežbe, tako da prosečno ostaje u vodi desetak minuta. Na kraju svrati kod Cece u kafić, ako još radi, popije čaj ili kuvano vino i srećan ide kući.

Već nekoliko godina Nenad obavezno pliva u jezeru uoči Bogojavljanja. Nekada sam, a nekada sa svojim drugovima iz „Batodo” kluba. To im nije nikakav problem ako jezero nije zaleđeno ili je tanak led. Izlupaju ga i uđu u vodu. Ali, šta kad je debeo 22 santimetra, kao što se jednom desilo?

– Jedina površina koja se tada seče nalazi se kod sudijskog tornja, kraj restorana „Jezero”. Tu se pliva za časni krst, a okolo je žica. Morali bismo da preskačemo i da nas hapse... „Iskroji” se rupa da bismo mi mogli da uđemo u vodu tačno u ponoć, pred Bogojavljanje – objašnjava naš sagovornik.

Samurajske veštine

Osim plivanja, Nenad voli i japanske borilačke veštine. Gotovo 10 godina se bavio aikidom. Kada je prestao da odlazi na treninge, njegov prijatelj Joca Jocković, inače majstor batodoa prvi dan, pozvao ga je da dođe na trening.

– Batodo nije sport, jer tu takmičenja nema. Ova japanska borilačka veština bazira se na samurajskoj tradiciji korišćenja pešadijskog mača, katane. Posebna je po tome što se mačem seku takozvane vare. To su prostirke od pirinčanih vlakana koje se potapaju u ledenu vodu gde odstoje 24 časa, posle se isto toliko cede i onda se, čvrsto uvezane – seku. Stručnjaci kažu da te vare daju sličan otpor i osećaj kao kada bi čovek bio prinuđen da seče protivnika. Kada se vežba mačevi su zatupljeni, a kada se seče izuzetno su oštri, pa sve vreme moramo biti maksimalno koncentrisani i usredsređeni na svaki pokret, jer i najmanja nepažnja može da uzrokuje teške povrede, čak i da košta glave onoga pored vas! Međutim, ima trenutaka i kada nismo tako ozbiljni na treninzima i kada se šalimo – dodaje Nenad, inače dobrovoljni davalac krvi koji je 75 puta do sada učinio ovo humano delo.

S ponosom ističe i da je stari Čukaričanin.

– Moj pradeda po majci iz Zemuna se sa porodicom u Radničku ulicu, na Čukaricu, doselio 1900. godine. Tu su izgradili dve male fabrike za preradu kože, a kasnije i dve kafane. Posao im je cvetao između dva rata. Ministri su se najavljivali da dođu na ručak. Deka je bio učesnik Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, nosilac Albanske spomenice. Kao veteran se vratio u svoju Čukaricu i živeli su divno sve do Drugog svetskog rata. Onda su ostali i bez lokala, i bez kuće – poverio nam je uspomene koje čuva na svoje pretke.

Vesela mladost

Nenad je na Čukaricu stigao trećeg dana svoga života po dolasku iz Višegradske bolnice. Kasnije se njegova porodica preselila na Banovo brdo, preko puta današnjeg bioskopa „Roda”, tako da je završio osnovnu školu „Filip Kljajić Fića” i Trinaestu gimnaziju koje su nedaleko odatle. Tu je ostao do svoje 26. godine. Mladost mu je bila vesela. Svi su slušali rokenrol i družili se. Sada se vratio u Radničku ulicu i opet je na tri minuta od Ade Ciganlije.

Nenad je uvek imao dovoljno energije i volje da se prepusti onome što mu život nudi. Dugo se profesionalno bavio fotografijom, radio je na televiziji kao asistent filmskog snimatelja, usavršavao kaligrafiju, svirao akustičnu gitaru, izdao četiri zbirke poezije, još dve su u pripremi...

– Slobodno možete napisati – propali student arheologije, jer to jeste – to. Na užas mog oca i moje majke. Međutim, tačno je ono što je rekla moja drugarica: „Mi smo stekli diplome, a ti si jedini istinski ostao u arheologiji”. Jer, ja i dan-danas svakodnevno čitam tu literaturu. Ali, život me je odveo u nekom drugom pravcu – rezimira Nenad.

Uspeo je da se ostvari, i to višestruko, mada misli da njegovo vreme tek dolazi.

– San mi je vrlo jednostavan. Imamo kućicu sa pogledom na Zlatarsko jezero i maštam da se jednog dana tamo povučem, da imam konja, dva psa, mačku... Dolazio bih u Beograd povremeno. Dotle ću još malo da se družim sa publikom. Fluid između njih i mene je pravo blaženstvo. Ne vidim ih, ali osećam njihovo disanje. To uzbuđenje pred početak svake predstave nije me napustilo. Mnogo puta mi se desi da zbog toga uopšte ne mogu da zaspim!