Привиди европске културе

„Посебно ме је интересовало то како су емигрантски публицисти непосредно после рата видели место Пољске у Европи. У којој мери успомене спасених из холокауста документују учешће Пољака у спасавању Јевреја, али и учествовање у њиховом убијању. Како су изгледале неславне стране пољског покрета отпора у окупираној Француској. Шта је био феномен Нове вере и какве су биле његове последице у свакодневном животу младе генерације стаљинистичких година. Какав може да буде однос према Западу и према Русији. Има ли смисла реституција појма Средња Европа после 1989. године“, пише у предговору Фјут.

Као велики познавалац мисли Чеслава Милоша, Фјут наводи и идеје аутора Казимјежа Вике, Анджеја Бопковског, Болеслава Мићињског и Карола Лудвика Коњињског, које круже око проблема разумевања историје, концепције људске природе и суштине зла. Бавећи се истраживањем језика који би довео до схватања ратног искуства, Милош је по мишљењу Фјута дошао до пророчанских закључака о томе да ће се човечанство вратити на старе снове о уједињењу, на лабилној равнотежи антагонистичких сила, у сопственој борби са сумњом у трајност цивилизације.

Фјут такође наводи идеју Казимјежа Вике о томе да тоталитаризам не представља неочекивану европску цивилизацијску изопаченост, већ да су до њега довели либерализам и просвећени рационализам, доводећи у питање уверење о искварености људске природе. „Хипотезу да је човек као врста сам по себи добар увели су противници тоталитаризма“, доказује Вика, а Фјут запажа да тоталитаристи не установљавају зло људске природе, већ је само боље познају.

Једно поглавље књиге „У власти привида“ посебно се бави проблемом потказивања Јевреја у окупираној Пољској, наводи доказе о томе да су управо фине, богобојажљиве пољске госпође, без принуде, радо пријављивале јеврејску децу полицији. Постајући помоћници смрти, такви људи су учествовали у геноциду који је, по мишљењу Јана Блоњског, могао да буде бар отежан пуким хришћанским понашањем. Слично пољском колаборационизму, који је суштински био срамотан, Фјут се бави и питањем сарадње са окупатором у Другом светском рату у Француској као својеврсним прилагођавањем ситуацији, кокетирањем са нацистичком идеологијом. Бопковски чак тврди да Буржоаска револуција у Француској није извршила суштинске преображаје друштвених односа, већ је била садржај без форме, те је тако и прихватање хитлеровске окупације још једна формална лаж.

Фјут даље истражује празнину идеологија, те у стаљинистичком систему види прихватање Нове комунистичке вере, уместо вере хришћанске цркве, где се уместо црквених обреда сигурност постиже партијском књижицом, курсевима и конференцијама. Милош уводи и појам дволичног кетмана, интелектуалца који са режимом игра двоструку игру, прихватајући Нову веру. Милош је за марксизам чак употребљавао епитет „демонски“ због тога што је број људских жртава убијених у његово име премашио и број жртава нацизма и због тога што је обећано одумирање државе само довело до државе неограничене власти.

Јесењин, руска душа

Још једна књига „Јесењин, руска душа“ аутора Љубе Вукмановића, објављена код „Албатроса плус“, говори о стаљинистичком злу. Ову монографију, која је настајала током пет деценија, заправо чине 40 записа о животу, песништву и страдању Јесењина. Ово дело открива и појединости докумената о Јесењину из тајних архива Стаљинове власти, о томе како се песник скривао од прогона полиције и суда, зашто је спалио своје рукописе. Вукмановић се у овој књизи бави и старим веровањем да је Јесењин убијен, па обешен у ноћи између 27. и 28. децембра 1925. године, истражује чињенице због којих су његове књиге биле забрањиване током 30 година у Совјетском Савезу, а чланови његове породице убијени.