Научници који су се вратили
Наши млади научници одлазе у свет, али неки су се и вратили. Таквих није мало у земунском Институту за физику. Дочекали су нас њих двоје у заједничкој канцеларији, у поткровљу. Александра Алорић је била четири године у Лондону, докторирала и вратила се 2016, а Јакша Вучичевић дошао је пре два месеца, после двогодишњег боравка у Паризу.
Јакша је докторирао 2015. на Физичком факултету у Београду. Затим се пријавио на оглас у Француској, одакле су га позвали на разговор, којем је, каже, присуствовало неколико шефова из различитих институција и један од њих му је понудио посао. Тако је Јакша Вучичевић од октобра 2015. до октобра 2017. радио у институту „ЦЕА сакле”, највећој научној институцији у Француској за атомску енергију и алтернативне изворе енергије. „ЦЕА сакле” има своје департмане у неколико градова у Француској, а Јакша је био у центру удаљеном тридесетак километара од Париза. Какав је то научни центар говори податак да у његових 400 зграда ради 6.000 истраживача, на површини „која се пешице не може прећи”.
Зашто се др Јакша Вучичевић већ после две године вратио из Париза у Београд? Највише зато што су се младом научнику и његовој супрузи у Француској родили близанци.
– Проценили смо да нас двоје са двоје деце тамо тешко можемо да функционишемо. Зато ћемо бити овде бар док деца не одрасту и не науче језик, а и да их чувају бабе и деде. Могао сам или да тражим да радим у некој другој групи у Паризу, да идем у Њујорк, или можда у Беч, где у једном институту раде сличне ствари – истиче Јакша.
Вучичевић је докторирао на теми у вези са „јако корелисаним електронима”, а и у Француској и овде у Србији бави се суперпроводницима. Каже да је крајњи циљ његових истраживања откриће материјала који је суперпроводан на собној температури. Суперпроводни материјали за сада постоје на температурама од минус 130–140 степени Целзијусових, а он и још неколико истраживача у Србији, и ко зна колико њих у свету, раде на томе да то буде собна температура. Откриће суперпроводника на собној температури донело би револуцију у енергетици, јер нпр. далеководи не би имали губитке у енергији, а направили би вероватно и невиђене промене у производњи рачунарских компоненти, мобилних телефона итд. То би имало и невероватну примену у саобраћају, с разноразним „летећим возовима”.
Питамо Јакшу да ли му је, о науци када је реч, жао што је напустио Париз и вратио се у Београд, а он каже да и овде за његов рад услови постоје.
– Имамо неопходне рачунарске ресурсе и то је за нас најбитније. Док сам био овде на докторским студијама доста смо радили с Владимиром Добросављевићем, нашим стручњаком, редовним професором на Флориди, добитником годишње награде на физику „Марко Јарић”. С њим смо размењивали поруке, организовали скајп митинге, а он је и долазио повремено овде. Нисмо, дакле, ограничени ни на који начин, мада код нас све то иде мало спорије него у великим центрима – објашњава Јакша Вучичевић.
Овај млади научник примећује и да у земунски институт долазе многи стручњаци високих профила из света, сарађују с нашим истраживачима. И просечна научничка плата у земунском институту у односу на просечну плату у Србији је, каже, већа, а у Паризу је плата постдок истраживача мања него просечна плата у том граду! Ја сам са супругом због тога чак примао социјалну помоћ. Али и та моја плата је била толико већа од ове овде да смо финансијски боље пролазили.
Откуд то да су научници у Француској слабо плаћени? Вероватно зато што их је много. Али држава онда њима оставља простор да се сами изборе за додатно финансирање.
И Александру Алорић питамо да ли овде има мање могућности да се бави научним радом него у Лондону, а она објашњава да, за разлику од колега којима је за посао потребна скупа опрема њој, која се бави теоријским моделима, „треба само папир, оловка и компјутер, што има и у Србији”.
Алорићева каже да се у нашој јавности обично помињу неки социјални аспекти као разлози зашто наши научници одлазе у развијене земље, али она сматра да је за науку важна мобилност, што нема везе с тим да ли је неко из Србије или Америке. Научници из развијених земаља одлазе у друге земље да би видели како њихове колеге раде.
– На Кингс колеџу сам била студент докторских студија, сарадник у настави и истраживач. Тамо сам на једном месту, а то је карактеристично за градове попут Париза и Лондона, била близу хиљаде научника, од којих су многи стручни за област којом се и ја бавим и с којима могу лакше да се консултујем него кад сам у Београду – каже Александра, али и објашњава да никоме није потребно да буде у сталној комуникацији.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
