Добро организован маштар

Већи део живота је, како каже, „јео новинарски хлеб”, али после „Великог рата” више нико о Александру Гаталици не размишља другачије него као о једном од најзначајнијих и најчитанијих савремених српских писаца. Није то само због две престижне награде које је овај роман освојио 2012. године – НИН-ову и награду „Меша Селимовић” – већ пре свега зато што је Гаталица успео да у време општег замора „тешким темама” заинтересује огроман број читалаца за болну историјску епоху и да од обимног ратног романа, са мноштвом ликова и догађаја, направи бестселер који је имао 28 издања.

Последњи аргонаут

Нисмо га питали да ли је пожелео да списатељски рад крунише делом које ће, попут „Рата и мира” „За ким звоно звони” или „Времена смрти” Добрице Ћосића, остати као потресно сведочанство о судбини једне земље и народа захваћених ратним вихором.

Нисмо га питали ни колико је дуго прикупљао грађу за свој „велики роман”, али нас је занимало колико је верзија било пре оне коначне и шта ће бити после „Великог рата”.

– Није било никаквих ранијих писаних верзија. Постојале су само белешке на основу којих се одвијала главна прича у мојој глави. Кад су све белешке биле завршене и дотеране, сео сам да пишем. У тој фази готово да више није било избацивања, све се постепено уклапало и повезивало као једно велико сложено ткање. Кад почнем нови роман увек осећам страх да ће он остати ненаписан, све док се састоји од идеја и бележака. Опустим се тек кад кренем да га записујем. Сад радим на једном научном роману, „Последњи аргонаут”, заснованом на недавном открићу да беле или глијалне ћелије којих у мозгу има 90 одсто, за које се дуго није знало чему служе, међусобно комуницирају путем калцијумских таласа – открива Гаталица.

Као председник Управног одбора Народног позоришта има доста задужења. Примиче се и 150 година нашег централног театра, па се размишља и о „Енциклопедији Народног позоришта”, са 2.500 одредница, која би требало да буде довршена до новембра 2019.

– Носим доста идеја у глави, на некима већ радим, друге још сазревају. Познат сам као практична и добро организована особа. Не волим да губим време, ни своје ни туђе. То очекујем и од сарадника. Због тих мојих особина ме често зову на оперативне функције. С друге стране, имам бујну машту, богат унутрашњи мисаони живот, цео један свет без ограничења који у мени још од детињства постоји упоредо са овим спољашњим, али од њега сасвим одвојен. У „овом” свету сам прецизан, тачан, дисциплинован и радим такве послове, а у „оном”, где настају моја дела, све је допуштено, све могуће– каже Александар Гаталица за „Магазин”.

Додаје да је захваљујући томе представио читаоцима више од хиљаду ликова, на неколико хиљада страна, а да никад није морао да посегне за аутобиографским детаљима. Осим, додаје, у роману „Еурипидова смрт”, у који се излила његова патња због трагичног и изненадног губитка мајке. Љиљана Гаталица је погинула у саобраћајном удесу 1974. оставивши иза себе троје деце – Александра, Игора и Марију. Александар је тад имао 10 година.

– Улогу мајке преузела је наша тетка. Кад је и она умрла 2011. године, схватио сам да заиста више немам родитеље. Али имам дивну ћерку Доротеу која је завршила историју уметности. Можда „ивер није пао далеко од кладе” – каже наш саговорник, чије познавање историје уметности и културе у многим његовим делима преузима главну причу и јунаке, као што је случај у роману „Невидљиви”, новелама „Дијалог са опсенама” или приповеткама „Београд за странце”.

Необична дружина комшија

Визуелну уметност, и уметност уопште, заволео је преко баба-тетке, познате вајарке Ангелине Гаталице. Али веома важну, можда пресудну улогу у његовом будућем животном позиву одиграла је једна – зграда.

– У солитер у Улици Димитрија Туцовића број 24 уселили смо се 1966. године. У складу са принципима социјалистичке правде и једнакости, неки од тих 107 станова су били додељени радницима са железнице, као што је био мој отац, а неки славним уметницима, ваљда преко удружења филмских уметника. Наше комшије су, тако, били сликар Леонид Шејка и његова жена, песникиња Марија Чудина, филмски редитељ Владан Слијепчевић, па глумци: Станислава Пешић (чији је муж тада био Владан Слијепчевић), Драгомир Фелба (са ћерком Иваном), Александар Гаврић, Слободан Цица Перовић, Велимир Поповић... Била је то необична дружина, скуп маштовитих, инвентивних личности, али и првих уметника који су после рата могли себи да приуште скупе стране аутомобиле (Гаврић је у свом „НСУ принцу” и погинуо). Код свих сам ишао, највише код Сташе Пешић и Слијепчевића, и свуда упијао тај дух креативности, слободе и животне енергије – присећа се Гаталица.

Мало је познат детаљ из прошлости нашег саговорника да је, пре него што је дипломирао светску књижевност и класичне језике (старогрчки), две године студирао физику. После је постао новинар, преводилац, писац, уредник књижевних и уметничких часописа, члан ПЕН-а, потпредседник Европског покрета у Србији, уредник у РТС-у, управитељ Фондације Народне библиотеке Србије, уметнички директор „Мадленијанума”, председник Управног одбора Народног позоришта...

Историја, уметност, музика, књижевност, лингвистика... Ако је судити по његовим разноврсним интересовањима, Александар Гаталица је, како и сам признаје, „вишеструка личност”. То се, наравно, одразило и на његово образовање, послове којима се бавио, теме о којима је писао. А у свему је успешан захваљујући управо оној својој практичној страни личности о којој је говорио. Могло би се рећи да је Гаталица један „маштовито организован” човек: добра организација је, како објашњава, чврста грађевина у коју уметност утискује разна јака осећања без опасности да ће се читава конструкција од њих урушити.

– Да је уметност само емоција, уметници би стално плакали – сматра Гаталица.

Од „Линије живота” – 15 романа

Од свог првог романа, „Линије живота” из 1993, па до последњег, „Соната за лошег човека” из 2015, Александар Гаталица је објавио 15 романа, новела, збирки приповедака и драмских дела, исто толико превода (од којих су три постављена као драме: „Ифигенијина смрт у Аулиди”, „Прометеј у оковима” и „Баханаткиње”), биографија и есеја. Поред две споменуте награде за „Велики рат”, добитник је многих домаћих и страних награда: „Милош Црњански” и „Ђорђо ла Пира” за „Линије живота”, „Иво Андрић” и „Умберто Саба“за збирку приповедака „Век”, Удружења драмских писаца за драму „Чиода са две главе” и „Стеван Сремац” за роман „Невидљиви”.