Да полудиш од правде

Пошто је 2000. године ударио трговца главом, брзо је ухапшен. Неурачунљив, одмах су дијагнозу дали локални зналци. Судска мера за насилничко понашање Александра Чиче у неурачунљивом стању, изречена почетком 2001, била је боравак у психијатријској установи затвореног типа, Специјалној затворској болници у Београду. Чичу су, иначе, Ужичани знали као импулсивног и осетљивог на неправду, човека коме је „кратак фитиљ”.

Кад је осуђени у затворској болници у Београду провео прву годину, стручни тим ове установе послао је извештај Општинском суду у Ужицу да се одлука о мери измени, да се Александар лечи на слободи. Стручном оценом доведено је у питање судско проглашење његове неурачунљивости, уз мишљење да је могао да подлегне кривичној одговорности. Али суд се оглушивао и о став струке и о обавезу да сваких девет месеци случај изнова разматра. Десет пута, сваке године, стручни тим СЗБ достављао је у Ужице исте такве извештаје – прво Општински, па потом и Окружни суд упорно су одбијали да Чичу ослободе, држећи жалбе предуго у фиоци.

– Из затвора сам 11 пута писао председнику суда, слао извештаје стручног тима, али ми ниједном није одговорено. Лекари из затворске болнице чудили су се што ме суд, мада сам нормалан, толико  држи. А тамо је стварно било тешко. Око мене 90 одсто су убице, био је један који је убио петоро. Нигде нисам могао да идем, изузев до дворишта. Јесте, лечио сам се од епилепсије, али сам душевно здрав. Пролазиле су године, жељно сам чекао слободу. Највише би ме мучило што су неки за злочине добијали мање казне, као један двоструки убица што је пуштен после четири и по године, а ја изгурао деценију, и то због насилничког понашања – причао нам је Чича.

Можда би он и дуже остао у затворској болници да се у поступак није укључио његов познаник, ужички адвокат Михаило Матовић, који је 2008. кренуо у правну борбу да затвореног ослободи. Писао жалбе, захтеве, надлежне упозоравао да „здравог човека не треба лечити у установи затвореног типа”. Вредело је: после захтева за заштиту законитости поднетог републичком јавном тужиоцу, Врховни суд је укинуо решења ужичких судова и од 2010. Александар Чича је на слободи.

А онда је адвокат Матовић, који признаје да му је ово један од најсложенијих случајева у његовој 45 година дугој адвокатури, Министарству правде поднео захтев да се Чичи надокнади штета у износу од 31 милион динара, за 3.105 дана неоправданог боравка у СЗБ, од времена кад су се стручњаци те болнице први пут изјаснили да га треба ослободити. Учинио је то, како каже, по члану 560 Закона о кривичном поступку, који предвиђа право на накнаду штете лицу које је услед грешке или незаконитог рада органа неосновано задржано у установи за издржавање мере. Тражио је ту суму, објашњава, на основу судске праксе: тада је, рецимо, генералу ЈНА Влади Трифуновићу исплаћена одштета од 6,2 милиона динара за 547 дана неоснованог боравка у затвору.

Али било је повуци-потегни око обештећења Александру Чичи. У протеклих седам година два пута је Виши суд у Београду усвајао тужбени захтев, а Апелациони суд два пута укидао ту пресуду, па је трећи пут и Виши суд одбио. У поступку ванредног правног лека Врховни касациони суд укида пресуде оба та суда. Поновљен је поступак и Виши суд је усвојио тужбени захтев и досудио Чичи 500.000 динара на име нематеријалне штете, уз 295.500 за трошкове поступка. Опет је поднета жалба, да би минулог лета Апелациони суд правоснажно досудио 1,7 милиона, уз 409.050 за трошкове. Толико је Чичи већ исплаћено.

С тим што још није крај овој причи. Адвокат Матовић је поново изјавио ревизију и против овакве пресуде, тражећи већу накнаду због „погрешне примене материјалног права и непоштовања Европске конвенције за заштиту људских права и слобода”. Одлука Врховног касационог суда се очекује. – Министарство правде различито вреднује слободу, а тако у блажој мери поступају и судови. Слобода за генерала и војника, министра и радника треба да има исту вредност. Она се не може различито мерити – закључује Михаило Матовић.