Пауново перје (не)заводи паунице

ОРНИТОЛОГИЈА
Ко се надао да ће међу зналцима после толико времена летети перје због пауновог перја? Да ли је славни природњак Чарлс Дарвин згрешио приписујући птичјем репу сексуалну привлачност? Шта то у пауновој шареној перјаници којом се шепури привлачи женке?

Теорију полног одабирања „отац еволуције” начео у делу, скраћено званом „Порекло врста”, а касније и томе посветио целу књигу. Већ тада се запитао да ли избор згодних мужјака који начине женке разлог што их је толико гиздавих међу птицама и другим врстама. Узео је за пример пауна с великим репом (то су, у ствари, продужена тртична пера), начичканим сјајним окцима, и објаснио да се паунице паре само с мужјацима који имају дугачке. Запазио је, чак, да их шире у перјаницу када се удварају женкама.

Од свих замисли показало се да је ова најмање убедљиво образложена.

Потоњи природњаци, свеједно којег усмерења, гложили су се да ли то тачно или није; напослетку је превладало уврење да је уређавање мужјака, па и у поменутом случају, у служби остављања потомства.

Најновије противречно проучавање јапанских истраживача није, међутим, изнедрило ниједну потврду претпоставци да паунице бирају паунове с разгранитим реповима за парење, заточивши је тако у светилиште знања. Марико Такахаши и Тошиказу Хасегава са Универзитета Токио изучавали су дотичне птице од 1995. до 2001. године. Каквоћу репа проценили су на два начина: мерењем дужине и пребројавањем окаца када мужјаци попут лепезе рашире своју перјаницу.

Затим су испитали да ли се женке спарују с мужјацима окићеним најбољим перјем.

За седам година су посматрали 268 успешних парења и, на велико изненађење, открили да паунице ступају у односе с пауновима слабијег перја исто као и са онима чије је дуже и дречеће. Из тога су закључили да паунови скути нису полно најпривлачнији пауницама, што је супротно теорији Чарлса Дарвина која описује сексуално одабирање.

Налаз је одмах одбацила Маријен Питри, еколог понашања на Универзитету Њукасл, истакавши да су јапански истраживачи пропустили да нађу икакву повезаност. Чини се да су запоставили резултате три претходна одвојена истраживања која су повезала успех у спаривању и облик репа. И брже-боље закључили да, уопштено, паунице не воле више паунове с богатим перјем.

Марико Такахаши узвраћа да, управо, недостатак везе даје важност овом испитивању. И указује да раст паунових скута зависи више од одсуства естрогена (женски) него од присуства тестостерона (мушки полни хромон), што поткопава претпоставку да реп има улогу у парењу. Ко је све до сада бринуо да ли је паунов украс био под упливом естрогена? – пита Марико Такахаши.

Одричујући подаци се, нажалост, ретко обелодањују и ретко разматрају.

Аделин Лојо, стручњак за паунове на Универзитету Пјер и Марија Кири у Паризу, понавља упозорење Маријен Питри, наглашавајући да јапански научници нису разматрали сексуалну поруку (сигнал) у целини, ограничили су се само на пребројавање окаца на перима и мерењу дужине перјанице. Ни број окаца нису повезали с парењем, закључивши да паунове скути ништа не саопштавају.

А паунова лепеза је, управо, највише до сада изучавана.

Није пресудан само збир окаца, битни су густина распореда, образац по којем су поређани и какве су боје. Зналци са Унивезитета Токио ово последње ни не помињу.

Луиза Барет, изврши уредник часописа „Понашање животиња” који је објавио чланак јапанских научника, одговара да је опаска у вези с обојеношћу перја тачна, али да су потписници претресли сва остала гледишта која се тичу репа и да нису нашли икакве доказе. „Прича је, очигледно, сложенија и заимљивија”, подвлачи она, „нико неће бити задовољан и сматрати да је загонетка одгонетнута”.