Нема веће казне од заборава

Да би нас други поштовали прво ми морамо поштовати себе, а без знања о себи нећемо знати ништа ни о другима. Ово је основно правило које влада међу људима и народима хиљадама година, каже етнолог Драгомир Антонић један од наших најбољих познавалаца народних обичаја и традиције.

Он је последњих неколико година обновио Српски народни календар који наизменично издају „Службени гласник” и „Информатика”. Традиција календара у српској историји је дуга више од сто педесет година. А та потреба за њиховим постојањем настала је из жеље самог народа да празнује своје свеце и да чува обичаје, да записује пословице, изреке, да чита тумачења астрономских знакова.

То је био и повод за разговор са нашим етнологом о српским празницима, њиховом обележавању и народним календарима у којима су бележени.

1. Колико је важно и у данашње време када се свет све више глобализује због напретка технологије да сачувамо своју посебност?

Важно је знати сопствену паметарницу како су некад Срби звали оно што се данас назива историја. Паметарница долази од српско-словенске речи: памјат, а памјат значи и памћење и сећање и незаборављање. Нема веће казне од заборава. Кад се нешто заборави тад је заувек и нестало.

Паметарница садржи у себи знања о сопственој вери, језику, писму, обичајима, народном предању, певању, игрању, митовима, легендама.

То се као и сви други предмети учи у породици, школи, књигама, новинама, позоришним и филмским делима, телевизији. Снага сваког деловања долази из обичајног и културног бића коме стваралац припада.

2. Ви наглашавате да је важно поштовати своје. Какав однос треба имати према другим културама?

Важно је запамтити. Свако поштује и цени особу од знања. Онај који зна увек је у предности у односу на оног који не зна. Као што ми желимо да други поштују нас, тако ћемо и ми поштовати њих. Зато је важно имати на уму изреку: Поштуј туђа уверења и обичаје и чувај своја!

3. Како објашњавате да у нашим крајевима има јако пуно обичаја и да их је у прошлости, пре отприлике век и по било и много више?

Још је Свети Сава рекао да је оно што је у цркви канонско, у порти је народно. Тако да је тиме направио диван спој хришћанства и православне религије са дотадашњим народним обичајима који су се одржали и до данас. Ми смо једна од ретких земаља са толико народних обичаја, а то можемо захвалити поимању вере какву је имао Свети Сава.

4. Времена се мењају, шта је са обичајима, да ли нестају?

У Српском народом календару условно речено наведено је оно што би требало да буде сачувано од заборава. Моја је жеља да кад вам неко у свакодневном животу прича о историји или обичајима свога народа, ви можете узвратити са причама о обичајима нас Срба. Кад вам неко да рецепт за тортиљу, ви му узвратите рецептом за гибаницу. Ако вам говоре о кавијару и масленици, ви причајте о ајвару и покладама. Кад неко прича о Магна карти из 1215. године ви причајте о Законоправилу Светог Саве из 1219. године, писаном на српскословенском језику на 400 страна.

5. Од када датирају истраживања наших обичаја, где су она записивана и чувана?

Важан извор је Српски етнографски зборник чији је покретач Академија наука. Укупно је објављено 102 књиге од 1894. до 2005. године, али ту су и Гласник Етнографског института, едиција „Наш народни живот” Тихомира Ђорђевића и многи часописи и народни календари који су некада штампани.

6. Дакле Српски народни календар којег сте ви покренули крајем осамдесетих није једини, било их је и раније?

По сазнањима и истраживањима Милоша Новаковића једног од најбољих зналаца књиге у Србији, закључно са 1945. годином у Србији је штампано 298 различитих календара на српском језику. Основ свих тадашњих календара био је свецослов. Календари су штампани јер су купци тражили празнике светаца по јулијанском календару, али по правилу, објављиван је и католички свецослов, по грегоријанском календару. У календарима се као и данас, налазе народне умотворине, године значајних догађаја, пословице, описи историје и земљописа, манастира, биографије учених људи.

Многи календари, посебно из друге половине прошлог века илустровани су уметнички изграђеним портретима, приказима зграда и споменика.

7. Колико су календари читани, да ли су се по њима и наши људи понашали и односили?

Календари су скоро цео 19. век били најпопуларнија читалачка штива у српским домовима, а међу најпознатијима су „Месецослов” Димитрија Давидовића, „Даница” Вука Караџића, „Србска пчела” Павла Стаматовића, „Зимзелен” Александра Андрића, „Орао” Стевана В. Поповића, „Орлић” Ј. Сундачића и други који су краће излазили „Ружица”, „Голубица”, „Сремски забавник”.

8. Да ли се традиција наставила и у 20. веку?

У Краљевини Југославији је свака бановина издавала годишњи календар. Најпознатији су били „Вардар”, штампан у Скопљу, у Загребу је 1917. године објављен календар на ћирилици „Српско коло”, а вредни помена су и „Шаљивац”, „Свети Лазар”, „Маћедонац”.

9. Ако су народни обичаји део идентитета нашег народа, с обзиром на то да је 20. век био доста буран и донео велике историјске преокрете како се то одразило на нашу традицију?

Нису увек народне светковине и обичаји обележавани слободно. Током последњих сто година било је више удара на наше народне обичаје. На пример чувена београдска лекарка Славка Михајловић Глишић написала је књигу „Облаци над градом” у којој је као сведок описала многе догађаје под окупацијом од 1915. године. Први на удару нашли су се наш језик и писмо па је тако и докторка Славка морала да замени таблу са натписом своје фирме које је била исписана ћирилицом, а и читуље су се морале објављивати на латиници.

После 1945. године уместо народних увођени су комунистички празници, па је тако уместо Ђурђевданског уранка слављен првомајски, дата је предност Новој години над Божићем, Деда Мразу над Божић Батом и Светим Николом. Није било популарно мада и забрањено славити крсну славу, али се на обележавање Нове године по јулијанском календару гледало са подозрењем, а у Београду су такви скупови и растурани.

10. Какво је време данас за традицију, шта их сада угрожава, можда потрошачки менталитет?

Данас се на српске народне обичаје не гледа идеолошки, али у ово доба планетарног потрошачког менталитета ставља се знак једнакости између празновања и куповања. Дан жена се претворио само у куповину цвећа и поклона, а све више га потискује Дан заљубљених. Свети Валентин је постао познат после рушења Берлинског зида како би заменио идеолошки посустали Осми март, за који се на западу и не зна. Последњих година се све више код нас прича о Ноћи вештица 31. октобра (по православном календару Свети Лука) иако је он типично амерички и није прихваћен ни у многим европским земљама, као што је рецимо, Немачка.

Удара на наш идентитет било је и преко народне музике од седамдесетих година прошлог века, али је она опстала јер традиција има дубоке корене. Тако и данас слушамо све оне дивне изворне песме које су написане још пре сто и више година. Тако ће бити и са нашим празницима и обичајима.