Краљ Лир на састанку са лудилом
Главни јунак новог романа „Четири лудила” (Вулкан издаваштво), Милоша Латиновића је Јован Савић, један од највећих глумаца и редитеља Беча, Вајмара, Минхена, али и Европе, крајем 19. и почетком 20. века. Ова књига привукла је пажњу и жирија Нинове награде који ју је уврстио у ужи избор са још осам дела.
На почетку приче Савић је на свом стваралачком и редитељском успону, осмишљавајући нови приступ Шекспировој трагедији „Краљ Лир”, на крају – тријумфује у Дворском националном театру у Минхену. У два паралелна романескна временска тока, различити уметници боре се са спољним околностима. Уметник савремене сторије рве се са политичким компромисима, док се српска позоришта у Аустроугарској боре са апсолутистичком влашћу и „неподесним” репертоарима. Роман „Џелат у рају” Милоша Латиновића проглашен је за књигу године у Војводини 2008. За поетско-прозну збирку „Звезде и острва” добио је награду „Стеван Пешић”, а за роман „Сто дана кише” награђен је Виталовим признањем. Директор је „Битеф театра” у Београду.
Да ли вас је Јовану Савићу привукла заједничка фасцинација позориштем и Шекспиром, његова необична животна прича, или жеља да му се на неки начин одужите?
Кад човек крене са тих северних страна, подно Карпата, из тог „черног” глиба, међ' великим рекама, на ободу Паноније, он је пошао у неизвесност и авантуру, а то је довољно за роман. Тако је Јоца Савић, из потиских шевара, густих врбака, непрегледних поља жита, кренуо ка Бечу, и светлости, не знајући да ли ће га та велеградска светлост обасјати или спржити. Сачувале су га посвећеност и упорност. Рад. Вера. То све ме је привукло, али и то наше банатско братство које мало ко данас и на свету разуме, тај дерт и инат, склоност тихом превратништву и јавној благоглагољивости и наравно повезало нас је и доживотно припадништво секти шекспиријанаца.
У богатој биографији Јоце Савића фокус заустављате на његовој режији „Краља Лира”. У чему се огледа савременост његовог приступа највећем драмском писцу?
Шекспирова позорница у Минхену била је револуционарни пројекат на крају деветнаестог века. То театарско размишљање Јоце Савића, али и прихватање управе Националног и дворског театар у тадашњем европском културном средишту, представљало је уметничко опредељење изван свог времена које је било обележено раскошним костимима и грандиозним сценографијама. Савић је то „склонио” са сцене, а театралност интерпретације је „заменио” посвећеничким радом, глумачком виртуозношћу. Остали су само бриљантан Шекспиров текст и генијални глумци. Чудо. Магија позоришта које има само себе. Театар који се не скрива, него прометејски преноси веру у моћ уметности. Шекспир, који је до тада скраћиван и „сакаћен”, враћен је себи, а театар Јоце Савића тријумфално је наставио да живи у светом тројству који чине одличан текст, инвентивна режија и виртуозни глумци.
Нарочито из перспективе савремене, паралелне, романескне приче поступак владара који се у корист наследника одриче престола делује нелогично, лудо. Прихватате камијевско тумачење Лира „у знаку четири лудила”?
Да, апсолутно. Албер Ками каже да „никада краљ Лир не би отишао на састанак који му је заказало лудило да није било суровог поступка којим је прогнао Корделију и осудио Едгара. Испоставило се да се та трагедија одвија тада, у знаку лудила. Душе су предате демонима и њиховој сарабанди. Ту су чак четири лудака, један по занату, други по вољи, а два последња због патње, четири разуздана тела, четири неизрецива лица једне исте судбине. Но, мени је био интересантан и тај обрачун владара са истином, са суровом истином која долази из уста, из срца и душе његовог најоданијег поданика. То је сулудо магично, та моћ да се уништи добро, па и властито добро, јер није по вољи нашем уху, нашој сујети, хиру. Ту је Краљ Лир важан и актуелан. Данас би Лир био третиран као четвороструки лудак. Али, то не значи да је ово време исправно.
Преиспитујете утицај политике на уметност, на позориште. Какав је тај утицај био у Савићево време, а какав је у савременој причи?
Показало се да је тада Савић, без обзира на то што је странац и провинцијалац, Србин, имао подршку у Минхену, у једној, можемо рећи, страној култури, без обзира на то што је у њој одрастао и службовао. То је доказ величине једне нације. Моћи једног културног концепта који и данас у Немачкој траје. И то треба поштовати. А треба и учити. Треба схватити да не мора све бити „апсолутно наше да би било добро”. То је принцип по којем се данас владамо и у уметности и у политици. Оно што је добро за народ и државу, за уметност и културу Србије добро је, без обзира на то чијих је руку, или мозга, дело.
Јован Савић чувао је сећање на Србију, и ви у ноћи велике премијере свом јунаку дозвољавате унутарњи монолог којим захваљује уметницима отаџбине. Међутим, приказујете и трновит живот путујућих позоришта, глумаца за које је „позориште тањир супе и комад печења после представе”. Како данас тумачите однос мејнстрим и алтернативног позоришта и које од њих је извор нових идеја и приступа?
Уметност је вечна. А театар је најприлагодљивији њен „појавни облик”. Позориште је настало давно, а виђали смо га и у раскошним хаљинама, али и на блатњавом тргу неке провинцијске варошице. Настајало је са истим жаром. Са истом страшћу без које нема ни уметности, ни живота. Данас је слично. Веома сам, верујем, упућен у домете независне сцене код нас и могу рећи да ту има доста енергије. Није све ново или алтернативно, али има много жеље, довољно мотива и храбрости да се створи нешто – ново, самостално, другачије и храбро. То треба подржавати. Подстицати. Оно што је специфично за Србију и то је, мислим, веома добро, јесте „присуство” театарског новума данас у, како кажете, мејнстрим театрима. Народно позориште, Битеф театар, Костолањи из Суботице. Очито постоје идеје и храброст, слично времену Јоце Савића у Минхену. И то је ваљана ствар.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
