Kralj Lir na sastanku sa ludilom

U bogatoj biografiji Joce Savića fokus zaustavljate na njegovoj režiji „Kralja Lira”. U čemu se ogleda savremenost njegovog pristupa najvećem dramskom piscu?

Šekspirova pozornica u Minhenu bila je revolucionarni projekat na kraju devetnaestog veka. To teatarsko razmišljanje Joce Savića, ali i prihvatanje uprave Nacionalnog i dvorskog teatar u tadašnjem evropskom kulturnom središtu, predstavljalo je umetničko opredeljenje izvan svog vremena koje je bilo obeleženo raskošnim kostimima i grandioznim scenografijama. Savić je to „sklonio” sa scene, a teatralnost interpretacije je „zamenio” posvećeničkim radom, glumačkom virtuoznošću. Ostali su samo briljantan Šekspirov tekst i genijalni glumci. Čudo. Magija pozorišta koje ima samo sebe. Teatar koji se ne skriva, nego prometejski prenosi veru u moć umetnosti. Šekspir, koji je do tada skraćivan i „sakaćen”, vraćen je sebi, a teatar Joce Savića trijumfalno je nastavio da živi u svetom trojstvu koji čine odličan tekst, inventivna režija i virtuozni glumci.

Naročito iz perspektive savremene, paralelne, romaneskne priče postupak vladara koji se u korist naslednika odriče prestola deluje nelogično, ludo. Prihvatate kamijevsko tumačenje Lira „u znaku četiri ludila”?

Da, apsolutno. Alber Kami kaže da „nikada kralj Lir ne bi otišao na sastanak koji mu je zakazalo ludilo da nije bilo surovog postupka kojim je prognao Kordeliju i osudio Edgara. Ispostavilo se da se ta tragedija odvija tada, u znaku ludila. Duše su predate demonima i njihovoj sarabandi. Tu su čak četiri ludaka, jedan po zanatu, drugi po volji, a dva poslednja zbog patnje, četiri razuzdana tela, četiri neizreciva lica jedne iste sudbine. No, meni je bio interesantan i taj obračun vladara sa istinom, sa surovom istinom koja dolazi iz usta, iz srca i duše njegovog najodanijeg podanika. To je suludo magično, ta moć da se uništi dobro, pa i vlastito dobro, jer nije po volji našem uhu, našoj sujeti, hiru. Tu je Kralj Lir važan i aktuelan. Danas bi Lir bio tretiran kao četvorostruki ludak. Ali, to ne znači da je ovo vreme ispravno.

Preispitujete uticaj politike na umetnost, na pozorište. Kakav je taj uticaj bio u Savićevo vreme, a kakav je u savremenoj priči?

Pokazalo se da je tada Savić, bez obzira na to što je stranac i provincijalac, Srbin, imao podršku u Minhenu, u jednoj, možemo reći, stranoj kulturi, bez obzira na to što je u njoj odrastao i službovao. To je dokaz veličine jedne nacije. Moći jednog kulturnog koncepta koji i danas u Nemačkoj traje. I to treba poštovati. A treba i učiti. Treba shvatiti da ne mora sve biti „apsolutno naše da bi bilo dobro”. To je princip po kojem se danas vladamo i u umetnosti i u politici. Ono što je dobro za narod i državu, za umetnost i kulturu Srbije dobro je, bez obzira na to čijih je ruku, ili mozga, delo.

Jovan Savić čuvao je sećanje na Srbiju, i vi u noći velike premijere svom junaku dozvoljavate unutarnji monolog kojim zahvaljuje umetnicima otadžbine. Međutim, prikazujete i trnovit život putujućih pozorišta, glumaca za koje je „pozorište tanjir supe i komad pečenja posle predstave”. Kako danas tumačite odnos mejnstrim i alternativnog pozorišta i koje od njih je izvor novih ideja i pristupa?

Umetnost je večna. A teatar je najprilagodljiviji njen „pojavni oblik”. Pozorište je nastalo davno, a viđali smo ga i u raskošnim haljinama, ali i na blatnjavom trgu neke provincijske varošice. Nastajalo je sa istim žarom. Sa istom strašću bez koje nema ni umetnosti, ni života. Danas je slično. Veoma sam, verujem, upućen u domete nezavisne scene kod nas i mogu reći da tu ima dosta energije. Nije sve novo ili alternativno, ali ima mnogo želje, dovoljno motiva i hrabrosti da se stvori nešto – novo, samostalno, drugačije i hrabro. To treba podržavati. Podsticati. Ono što je specifično za Srbiju i to je, mislim, veoma dobro, jeste „prisustvo” teatarskog novuma danas u, kako kažete, mejnstrim teatrima. Narodno pozorište, Bitef teatar, Kostolanji iz Subotice. Očito postoje ideje i hrabrost, slično vremenu Joce Savića u Minhenu. I to je valjana stvar.