Глума је озбиљна авантура

Позориште је моја велика страст и без њега не бих могао да замислим живот – тврди глумац Марко Јанкетић којег је шира публика упознала захваљујући ТВ улогама – Александра Николића у „Бићемо прваци света” и инспектора Мирка Павловића у „Убицама мог оца”.

Занимљиво је да му је телевизија донела славу и открила његов таленат у пуном сјају, иако је, како нам признаје, готово и не гледа. Евентуално увече испрати понеку добру серију или филм уз које, често, дочека и зору... Али му се телевизија огадила. Осећа нелагодност и стрес гледајући неке ТВ садржаје и увек иста лица. Немање мере сматра неукусом.

За себе каже да је сада у прилици да може да бира, али и да одбије улоге. На срећу, родитељи су га на почетку финансијски подржавали, док многи млади глумци нису у таквој ситуацији. У борби за егзистенцију, прихватају све што им се понуди. Неки то раде зарад новца, а неки да би били примећени.

– Ми глумци имамо разне фазе. Чак и оним етаблираним се дешава да им наиђе период када немају посла, а имају породице. Ова наша професија је велика авантура и са собом носи неизвесност. Не знаш да ли ћеш и колико трајати. Има пуно звезда, али и звезда падалица... Зато треба бити опрезан, не упадати у манир, већ ширити свој глумачки дијапазон. То је озбиљно маневрисање. И по томе се разликују они глумци који су интелигентни од оних који су похлепни, каријеристи и који немају осећај мере. Нажалост, има глумаца који већ 20 година играју једну те исту улогу. А познајем и колеге које су одбијале сличне улоге иако се радило о великим хонорарима. Тако су успели да се глумачки размахну и да измене ток своје каријере.

За разлику од старијег брата који воли театар, али се никада у животу не би бавио тиме, Марко је знао од малих ногу да ће глума бити његов животни избор. И сестре су кренуле сличним путем. Старија је балерина, а млађа глумица. Веома су блиски, иако не живе заједно. Одрастање у многочланој породици је увек забавно и никада им није било досадно, искрен је.

Деца дају смисао

– Лепо је када имаш неког на кога увек можеш да се ослониш. Види се разлика између јединаца и оних који одрастају са браћама и сестрама. Зато се дивим колегама које су решиле да прошире породице што није лако у данашњем времену пуном изазова, попут Бранислава Томашевића који има тројицу синова, Бојана Жировића који има петоро деце исто као и Небојша Дугалић. Тешко је опстати у браку и зато ми је фасцинантно како су моји родитељи 45 година у љубави. Морамо бити свесни да љубав мења облик. Прво се заљубиш у некога, а тек онда страст прераста у љубав... А када се она помало офуца, на сцену ступају деца која тој љубави дају смисао, као и заједничко стицање духовних и материјалних добара. Када се гради тај храм, постојано, цигла по цигла... Тешко је срушити га. Нисам нарочито религиозан, али сматрам да смо заглибили као друштво. Биће потребно много времена и снаге да се извучемо из тога – врло зрело размишља.

За своје родитеље, успешне и познате глумце Михаила Јанкетића и Свјетлану Кнежевић каже да се у многим погледима разликују, али да су увек заступали исту професионалну етику.

Природно је било да ће се определити за овај пут јер је одрастао у театру и магија позоришта га је одмах узела под своје. Желео је да постане део ње и да је пренесе на публику. Знајући све изазове глумачког заната и неизвесност уметничког хлеба, родитељи нису били одушевљени његовим избором. Али нису се ни противили. Увек су били ту да посаветују. Нажалост, данашње време није благонаклоно према глумцима као у време старе Југославије када је тржиште било огромно, продукције биле богате и када је било знатно више шанси да се ради... Многи данас, прича Јанкетић, завршавају глуму и никада се више не баве њом. Слична је ситуација и са други професијама, али је то некако најизраженије у уметности.

Никада му није сметало, наглашава, што носи славно презиме, нити му је то био камен спотицања у каријери, али ни одскочна даска. Никада га није користио за самопромоцију... жеља му је само била да буде део креативног процеса, да исприча причу, да уђе у лик... У почетку то није умео да објасни, али је на новосадској Академији научио да своја осећања и мисли дефинише, уобличи, формулише, да им да форму и значење.

Према његовим речима, сада је приватност на изволте што му веома смета и што сматра поремећеним понашањем. Преко интернета сваком можемо да завиримо у живот и сазнамо шта други једу, где спавају, где летују, где живе, са ким се виђају, где излазе... Све је огољено.

Јанкетић сматра да живимо у малограђанском непросвећеном друштву и да никада нисмо оволико морално потонули. Зато је мишљења да је телевизија веома одговорна јер и даље има велику моћ.

– О ТВ програму одлучују уредници које је неко други изабрао да буду на тим местима. Код нас влада партократија, и то није никаква тајна. Она је одувек постојала, и увек ће постојати! Јер смо то, просто, ми. Тешко ћемо се од те болести излечити – упозорава.

Хлеба и игара

И даље се, подвлачи наш саговорник, подилази примитивном непросвећеном делу гледалаца, по принципу – Дајте им само хлеба и игара! У ратним годинама имали смо шарену лажу и сув хлеба и све је деловало савршено. А запаво десио нам се духовни геноцид. Ампутиран нам је креативност. И то не може преко ноћи да се промени. Неопходно је да се направи дугорочна национална стратегија за културу. То је крвнички посао и понекад делује као утопија, врло је категоричан млади Јанкетић.

Да је дефинитивно уметничка душа и да у себи скрива многе таленте говори и податак да је завршио средњу школу за обраду дрвета, унутрашњу декорацију и пејзажну архитектуру, такозвану дрвнопрерађивачку. Објашњава нам да су је он и његови другари звали по скраћеници ДПШ – што је у шали значило – дефинитивно последња шанса! Међутим, ова школа не да није била последа шанса, него је постала шанса за многе, будући да су његови другари школовање наставили на ликовној и примењеној академији. Марко је похађао смер за дизајн намештаја и дуборез. И дан данас кући има више од седамдесет длета уз помоћ којих је својевремено креирао многе скулптуре у дрвету. Да није уписао глуму, друга опција би свакако била вајарство на Факултету примењене уметности.

Од понедељка, после десетодневног празничног одмора, Марко се вратио матичном позоришту Југословенском драмском, где су пре месец и по дана почеле пробе за представу „Месец дана на селу” Ивана Тургењева, у режији Иве Милоошевић. Паралелно, са Дарком Бајићем у Звездара театру припрема представу „Осама” по роману Владимира Кецмановића.

Открива нам да највише воли камерни театар који је најближи филмској глуми и када публику може да осети како дише... Неке од таквих су биле и „Под жрвљем” Егона Савина, „50 удараца” у Атељеу 212...

Одрастао у парку на Врачару

Слабо се дружи са колегама, углавном су то другари из детињства... Одрастао је у парку на Врачару, и даље живи у истом крају, углавном седи у „Крему”, на Цветном тргу... Цео живот се креће у истом кругу. У близини је и његова Основна школа „Владислав Рибникар”, а ту је и обданиште у којем је стекао пријатеље са којима је и данас нераздвојан. То су људи различитих професија – адвокати, бравари, аутомеханичари, историчари, архитекте... Верује да је за глумца најважније да му је живот пун садржаја, искустава, доживљаја и да се дружи са људима различитих доби и професија.. И зато му његови другари дају пуноћу живота, како на сцени, тако и иза ње!