Перони на којима су дочекани Тесла и „Оријент експрес”

Не­у­пу­ће­ни жи­те­љи пре­сто­ни­це не тре­ба да бри­ну. Ста­ра да­ма срп­ских же­ле­зни­ца не­ће до­жи­ве­ти та­кву суд­би­ну. Пре све­га за­то што је она кул­тур­но до­бро од ве­ли­ког зна­ча­ја, али и за­то што је не­ми све­док број­них до­га­ђа­ја у бур­ној исто­ри­ји Бе­о­гра­да. 

Да мо­же да про­го­во­ри, ве­ро­ват­но би се пр­во при­се­ти­ла ле­та 1884. ка­да су у Бе­о­гра­ду, гра­ду са 35.000 ста­нов­ни­ка, са бе­де­ма пу­ца­ли то­по­ви и то баш у ње­ну част, ка­да се сил­ни на­род ве­се­лио због ње, ка­да су због ње­ног отва­ра­ња у пре­сто­ни­цу мла­де, мо­дер­не срп­ске кра­ље­ви­не до­шле број­не европ­ске зва­ни­це. Са ње је 23. ав­гу­ста по ста­ром, а 4. сеп­тем­бра по но­вом ка­лен­да­ру, кре­нуо пр­ви воз. И то не би­ло ка­ко. Ком­по­зи­ци­ју са 200 пут­ни­ка у два­де­се­так ва­го­на, пре не­го што је тог ју­тра кре­ну­ла ка Ни­шу, осве­штао је ар­хи­е­пи­скоп бе­о­град­ски и ми­тро­по­лит срп­ски Те­о­до­си­је уз ре­чи „Не­ка их бла­го­слов пра­ти сву­да”. Пр­ви пут­ни­ци са ве­ле­леп­ног же­ле­знич­ког зда­ња ис­пра­ће­ни су уз кра­љев­ску хим­ну.

Она те 1884. ни­је још до­би­ла све сво­је укра­се и де­та­ље. Око ње су би­ле та­ра­бе ко­је су огра­ђи­ва­ле гра­ди­ли­ште на та­да при­лич­но пу­стом про­сто­ру Ба­ре Ве­не­ци­је. Али већ та­да се ви­де­ло да по ле­по­ти не­ће за­о­ста­ја­ти за оста­лим европ­ским же­ле­знич­ким ста­нич­ним зда­њи­ма.

А да баш та­ко бу­де, свој­ски се по­тру­дио беч­ки ар­хи­тек­та Вил­хелм фон Фла­тих. Он је про­јек­то­вао ње­ну и да­нас пре­по­зна­тљи­ву фи­гу­ру у об­ли­ку ла­ти­нич­ног сло­ва Л, а тај ње­гов про­је­кат је раз­ра­дио наш ин­же­њер Дра­ги­ша Ми­лу­ти­но­вић. Мо­жда де­лу­је не­ве­ро­ват­но, али ка­мен те­ме­љац за град­њу овог ве­ле­леп­ног објек­та краљ Ми­лан Обре­но­вић, у при­су­ству мно­гих Бе­о­гра­ђа­на, по­ло­жио је са­мо го­ди­ну пре не­го што су кре­ну­ли пр­ви во­зо­ви и са­мо две го­ди­не пре окон­ча­ња град­ње. 

За­ми­сли Фон Фла­ти­ха и Ми­лу­ти­но­ви­ћа тих осам­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка по­тру­ди­ли су се да спро­ве­ду у де­ло пред­у­зи­ма­чи „Неј­шло­са” и „Фрајн­да”. 

Ка­ко је ни­кла у вре­ме кра­ље­ви­не, из­над глав­ног ула­за не­и­ма­ри су, ра­зу­мљи­во, из­ра­ди­ли грб Кра­ље­ви­не Ср­би­је ко­ји су чу­ва­ли кри­ла­ти ла­во­ви. Не тре­ба мно­го му­дро­сти ка­ко би се схва­ти­ло за­што тај украс не сто­ји из­над ула­за ко­ји гле­да на не­ка­да­шњу Спо­ме­нич­ку, а да­на­шњу Не­ма­њи­ну – мо­нар­хи­стич­ки грб, као и на мно­гим дру­гим ре­пре­зен­та­тив­ним зда­њи­ма у Бе­о­гра­ду, укло­ни­ли су ко­му­ни­сти. 

Да мо­же да збо­ри, да­ма од го­то­во 135 ле­та ве­ро­ват­но би се при­се­ти­ла и 1888. ка­да се на ње­не ко­ло­се­ке за­у­ста­вио чу­ве­ни „Ори­јент екс­прес”. То не тре­ба да чу­ди ако се зна да је већ та­да же­ле­зни­ца пре­ко Ни­ша би­ла по­ве­за­на са Ско­пљем и Со­фи­јом. 

Ра­до би си­гур­но при­ча­ла и о 1892. ка­да је на ње­ним пе­ро­ни­ма све­ча­но до­че­кан Ср­бин чи­је име и да­нас сла­ви цео свет – Ни­ко­ла Те­сла. Он је бр­зим во­зом ју­на те го­ди­не до­шао из Пе­ште. 

У при­чи о исто­ри­ји ове ста­ни­це, али и у по­ве­сти Бе­о­гра­да зна­ча­јан је и април 1903. ка­да је на Глав­ну из Бе­ча сти­гао и „не­сел­дорф”, ауто­мо­бил та­да чу­ве­ног пре­сто­нич­ког тр­гов­ца Бо­же Ра­ду­ло­ви­ћа. То је био пр­ви ауто­мо­бил у Бе­о­гра­ду, а ка­ко хро­ни­ча­ри бе­ле­же, ка­да је он про­тут­њао Бе­о­гра­ђа­ни ни­су зна­ли шта их је сна­шло и ка­кво то чу­до гр­ми на њи­хо­вим ули­ца­ма.

Ста­ни­ца у ко­ју је ушао чу­ве­ни европ­ски воз и ста­ни­ца ко­јом је ко­ра­чао Те­сла вр­ло бр­зо је по­ста­ла зна­чај­на тран­спорт­на ве­за у Евро­пи. Она је 1884. пру­гом по­ве­за­на и са Аустро­у­гар­ском. Три­де­сет го­ди­на ка­сни­је ве­за пру­гом ус­по­ста­вље­на је са По­жа­рев­цем, а 1928. са Обре­нов­цем и Са­ра­је­вом. Убр­зо је срп­ска пре­сто­ни­ца по­ве­за­на и са Ја­дра­ном. 

Али, 20. век у ко­ме је Глав­на по­ста­ја­ла све ва­жни­ја са­о­бра­ћај­на тач­ка по­слов­них љу­ди, ту­ри­ста и дру­гих пут­ни­ка до­нео јој је и број­не не­да­ће. У сто­ле­ћу у ко­ме је Бе­о­град не­ми­ло­срд­но бом­бар­до­ван у не­ко­ли­ко на­вра­та ста­нич­но зда­ње је би­ло оште­ће­но, али је ипак пре­жи­ве­ло ра­за­ра­ња. Нај­ве­ће оште­ће­ње, бе­ле­же хро­ни­ча­ри, до­жи­ве­ла је у са­ве­знич­ком бом­бар­до­ва­њу 1944. ка­да је по­го­ђе­на глав­на пут­нич­ка згра­да. Јед­на од ве­ћих про­ме­на на овом зда­њу на­ста­ла је, ипак, у мир­но­доп­ско до­ба, опет у вре­ме ко­му­ни­зма. При­ли­ком ре­кон­струк­ци­је згра­де по­ло­ви­ном про­шлог ве­ка, са стра­не ко­ја гле­да ка Ка­ра­ђор­ђе­вој укло­ње­не су две боч­не ку­ле.

И по­ред тих дра­стич­них про­ме­на по­но­си­то је ста­ја­ла ср­дач­но до­че­ку­ју­ћи број­не го­сте. Ве­ли­ко­ду­шни до­ма­ћин на­ро­чи­то је би­ла се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих 20. ве­ка ка­да је кроз њу днев­но про­ла­зи­ло у про­се­ку по 150 во­зо­ва. Баш тих го­ди­на она је би­ла и не­ми све­док спорт­ског ду­ха ко­ји де­це­ни­ја­ма вла­да на овим про­сто­ри­ма јер је 13. ма­ја 1973, ка­да је у глав­ном гра­ду та­да­шње СФРЈ од­и­гра­на утак­ми­ца фи­на­ла Ку­па шам­пи­о­на из­ме­ђу „Ајак­са” и „Ју­вен­ту­са”, кроз њу про­шло чак 260 во­зо­ва. 

А он­да де­ве­де­се­тих, та­ман ка­да је пре­шла сто­ту, опет бу­ран пе­ри­од. Као и дру­ге же­ле­знич­ке ста­ни­це у Ср­би­ји, и Глав­на је би­ла асо­ци­ја­ци­ја на не­ре­дов­не и хлад­не во­зо­ве, на от­ка­зи­ва­ња и ви­ше­сат­на ка­шње­ња, али и на при­лич­но јеф­ти­не кар­те – што би се ре­кло „ка­ква услу­га, та­ква и це­на”.

По­сле ових не­да­ћа, у но­вом ми­ле­ни­ју­му она ипак по­но­во по­ста­је ва­жно же­ле­знич­ко чво­ри­ште. Во­зо­ви опет по­ста­ју ре­дов­ни­ји, оне ста­ре на­сле­ђу­ју са­вре­ме­ни чи­сти, кли­ма­ти­зо­ва­ни, са раз­гла­сом, а ком­по­зи­ци­је ко­је кре­ћу са Глав­не по­но­во су кр­ца­те пут­ни­ци­ма. По­себ­но жи­во на њој по­след­њих го­ди­на би­ло је у вре­ме пра­зни­ка, на­ро­чи­то око Но­ве го­ди­не ка­да се го­то­во јед­на­ко као и срп­ски мо­гао чу­ти и сло­ве­нач­ки јер су во­зо­ви би­ли ис­пу­ње­ни тра­ди­ци­о­нал­ним бе­о­град­ским го­сти­ма – Сло­вен­ци­ма. И та­ман ка­да се чи­ни­ло да ово ста­нич­но зда­ње до­жи­вља­ва пре­по­род, но­ви „ста­нов­ник” у Сав­ском ам­фи­те­а­тру, фу­ту­ри­стич­ки „Бе­о­град на во­ди”, мр­си кон­це. Упра­во због ње­го­вог ши­ре­ња, Глав­на же­ле­знич­ка ће по­след­ње пут­ни­ке при­ми­ти овог ле­та. Исти­на, и пре не­го што се он за­хук­тао, план ур­ба­ни­ста био је да Глав­на још дав­них се­дам­де­се­тих 20. ве­ка из­гу­би тај епи­тет и да „Про­коп” по­ста­не же­ле­знич­ки цен­тар. 

На сре­ћу, за раз­ли­ку од не­ких дру­гих зда­ња, ко­ја по­сле на­пу­шта­ња поч­ну да про­па­да­ју, бу­дућ­ност овог огра­ни­че­ног Сав­ским тр­гом и Ка­ра­ђор­ђе­вом већ се зна. У ње­га ће се по­сле де­таљ­не ре­кон­струк­ци­је усе­ли­ти му­зеј. Је­ди­но што над­ле­жни ни­ка­ко да се уса­гла­се хо­ће ли то би­ти Му­зеј сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је или Му­зеј исто­ри­је Ср­би­је. Ка­ко год би­ло, из­ве­сно је да ће се не­да­ле­ко од ње­го­вог глав­ног ула­за на пре­у­ре­ђе­ном Сав­ском тр­гу на­ла­зи­ти спо­ме­ник Сте­фа­ну Не­ма­њи. Та­да ће за Глав­ну же­ле­знич­ку по­че­ти но­ва мла­дост. Је­ди­но што ће је уме­сто пут­ни­ка по­хо­ди­ти ту­ри­сти.

Те­ле­фон­ска цен­тра­ла, те­ле­граф, кра­љев­ска че­ка­о­ни­ца…

Ка­да је ста­ни­ца 1885. за­вр­ше­на, у ње­ном глав­ном кри­лу на­ла­зи­ле су се кан­це­ла­ри­је за ста­нич­но осо­бље, те­ле­фон­ска цен­тра­ла, те­ле­граф, бла­гај­на, гар­де­ро­ба, кан­це­ла­ри­ја за по­ли­ци­ју… У ле­вом кри­лу би­ла је сме­ште­на кра­љев­ска че­ка­о­ни­ца са по­себ­но ура­ђе­ним из­ла­зом на пе­рон. У де­сном кри­лу би­ла је че­ка­о­ни­ца за пут­ни­ке са ре­сто­ран­ским са­ла­ма. На спра­ту су би­ли ста­но­ви за осо­бље ста­ни­це.

За­ни­мљи­во­сти о Глав­ној

Три да­на пре зва­нич­ног по­ла­ска пр­вог во­за бе­о­град­ском пру­гом су се двор­ским во­зом про­во­за­ли краљ Ми­лан, кра­љи­ца Ма­ри­ја и пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар

Про­стор на ко­ме је ни­кла ста­ни­ца по­чет­ком осам­де­се­тих 19. ве­ка био је из­ван град­ског ре­јо­на, али пред крај град­ње ста­ни­це он је по­ве­зан са Топ­чи­дер­ским дру­мом (са­да­шња Кне­за Ми­ло­ша)

У пр­вим го­ди­на­ма ра­да ста­ни­ца и про­стор око ње би­ли су осве­тља­ва­ни фе­ње­ри­ма 

Обе­леж­је ста­ни­це ду­го су би­ли и но­са­чи пр­тља­га или ама­ли­ни, ме­ђу ко­ји­ма су се по­себ­но ис­ти­ца­ли они ко­ји су се слу­жи­ли стра­ним је­зи­ци­ма

Из­над глав­ног ула­за рим­ским бро­је­ви­ма ис­пи­са­но је 1884, што озна­ча­ва­ју го­ди­ну по­чет­ка ра­да ста­ни­це

Из­над ула­за је и сат, је­дан од пр­вих јав­них ча­сов­ни­ка у Бе­о­гра­ду

Кон­зер­ва­тор­ски ра­до­ви на ста­нич­ној згра­ди из­во­ђен су у два на­вра­та осам­де­се­тих 20. ве­ка