Peroni na kojima su dočekani Tesla i „Orijent ekspres”

Ne­u­pu­će­ni ži­te­lji pre­sto­ni­ce ne tre­ba da bri­nu. Sta­ra da­ma srp­skih že­le­zni­ca ne­će do­ži­ve­ti ta­kvu sud­bi­nu. Pre sve­ga za­to što je ona kul­tur­no do­bro od ve­li­kog zna­ča­ja, ali i za­to što je ne­mi sve­dok broj­nih do­ga­đa­ja u bur­noj isto­ri­ji Be­o­gra­da. 

Da mo­že da pro­go­vo­ri, ve­ro­vat­no bi se pr­vo pri­se­ti­la le­ta 1884. ka­da su u Be­o­gra­du, gra­du sa 35.000 sta­nov­ni­ka, sa be­de­ma pu­ca­li to­po­vi i to baš u nje­nu čast, ka­da se sil­ni na­rod ve­se­lio zbog nje, ka­da su zbog nje­nog otva­ra­nja u pre­sto­ni­cu mla­de, mo­der­ne srp­ske kra­lje­vi­ne do­šle broj­ne evrop­ske zva­ni­ce. Sa nje je 23. av­gu­sta po sta­rom, a 4. sep­tem­bra po no­vom ka­len­da­ru, kre­nuo pr­vi voz. I to ne bi­lo ka­ko. Kom­po­zi­ci­ju sa 200 put­ni­ka u dva­de­se­tak va­go­na, pre ne­go što je tog ju­tra kre­nu­la ka Ni­šu, osve­štao je ar­hi­e­pi­skop be­o­grad­ski i mi­tro­po­lit srp­ski Te­o­do­si­je uz re­či „Ne­ka ih bla­go­slov pra­ti svu­da”. Pr­vi put­ni­ci sa ve­le­lep­nog že­le­znič­kog zda­nja is­pra­će­ni su uz kra­ljev­sku him­nu.

Ona te 1884. ni­je još do­bi­la sve svo­je ukra­se i de­ta­lje. Oko nje su bi­le ta­ra­be ko­je su ogra­đi­va­le gra­di­li­šte na ta­da pri­lič­no pu­stom pro­sto­ru Ba­re Ve­ne­ci­je. Ali već ta­da se vi­de­lo da po le­po­ti ne­će za­o­sta­ja­ti za osta­lim evrop­skim že­le­znič­kim sta­nič­nim zda­nji­ma.

A da baš ta­ko bu­de, svoj­ski se po­tru­dio beč­ki ar­hi­tek­ta Vil­helm fon Fla­tih. On je pro­jek­to­vao nje­nu i da­nas pre­po­zna­tlji­vu fi­gu­ru u ob­li­ku la­ti­nič­nog slo­va L, a taj nje­gov pro­je­kat je raz­ra­dio naš in­že­njer Dra­gi­ša Mi­lu­ti­no­vić. Mo­žda de­lu­je ne­ve­ro­vat­no, ali ka­men te­me­ljac za grad­nju ovog ve­le­lep­nog objek­ta kralj Mi­lan Obre­no­vić, u pri­su­stvu mno­gih Be­o­gra­đa­na, po­lo­žio je sa­mo go­di­nu pre ne­go što su kre­nu­li pr­vi vo­zo­vi i sa­mo dve go­di­ne pre okon­ča­nja grad­nje. 

Za­mi­sli Fon Fla­ti­ha i Mi­lu­ti­no­vi­ća tih osam­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka po­tru­di­li su se da spro­ve­du u de­lo pred­u­zi­ma­či „Nej­šlo­sa” i „Frajn­da”. 

Ka­ko je ni­kla u vre­me kra­lje­vi­ne, iz­nad glav­nog ula­za ne­i­ma­ri su, ra­zu­mlji­vo, iz­ra­di­li grb Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je ko­ji su ču­va­li kri­la­ti la­vo­vi. Ne tre­ba mno­go mu­dro­sti ka­ko bi se shva­ti­lo za­što taj ukras ne sto­ji iz­nad ula­za ko­ji gle­da na ne­ka­da­šnju Spo­me­nič­ku, a da­na­šnju Ne­ma­nji­nu – mo­nar­hi­stič­ki grb, kao i na mno­gim dru­gim re­pre­zen­ta­tiv­nim zda­nji­ma u Be­o­gra­du, uklo­ni­li su ko­mu­ni­sti. 

Da mo­že da zbo­ri, da­ma od go­to­vo 135 le­ta ve­ro­vat­no bi se pri­se­ti­la i 1888. ka­da se na nje­ne ko­lo­se­ke za­u­sta­vio ču­ve­ni „Ori­jent eks­pres”. To ne tre­ba da ču­di ako se zna da je već ta­da že­le­zni­ca pre­ko Ni­ša bi­la po­ve­za­na sa Sko­pljem i So­fi­jom. 

Ra­do bi si­gur­no pri­ča­la i o 1892. ka­da je na nje­nim pe­ro­ni­ma sve­ča­no do­če­kan Sr­bin či­je ime i da­nas sla­vi ceo svet – Ni­ko­la Te­sla. On je br­zim vo­zom ju­na te go­di­ne do­šao iz Pe­šte. 

U pri­či o isto­ri­ji ove sta­ni­ce, ali i u po­ve­sti Be­o­gra­da zna­ča­jan je i april 1903. ka­da je na Glav­nu iz Be­ča sti­gao i „ne­sel­dorf”, auto­mo­bil ta­da ču­ve­nog pre­sto­nič­kog tr­gov­ca Bo­že Ra­du­lo­vi­ća. To je bio pr­vi auto­mo­bil u Be­o­gra­du, a ka­ko hro­ni­ča­ri be­le­že, ka­da je on pro­tut­njao Be­o­gra­đa­ni ni­su zna­li šta ih je sna­šlo i ka­kvo to ču­do gr­mi na nji­ho­vim uli­ca­ma.

Sta­ni­ca u ko­ju je ušao ču­ve­ni evrop­ski voz i sta­ni­ca ko­jom je ko­ra­čao Te­sla vr­lo br­zo je po­sta­la zna­čaj­na tran­sport­na ve­za u Evro­pi. Ona je 1884. pru­gom po­ve­za­na i sa Austro­u­gar­skom. Tri­de­set go­di­na ka­sni­je ve­za pru­gom us­po­sta­vlje­na je sa Po­ža­rev­cem, a 1928. sa Obre­nov­cem i Sa­ra­je­vom. Ubr­zo je srp­ska pre­sto­ni­ca po­ve­za­na i sa Ja­dra­nom. 

Ali, 20. vek u ko­me je Glav­na po­sta­ja­la sve va­žni­ja sa­o­bra­ćaj­na tač­ka po­slov­nih lju­di, tu­ri­sta i dru­gih put­ni­ka do­neo joj je i broj­ne ne­da­će. U sto­le­ću u ko­me je Be­o­grad ne­mi­lo­srd­no bom­bar­do­van u ne­ko­li­ko na­vra­ta sta­nič­no zda­nje je bi­lo ošte­će­no, ali je ipak pre­ži­ve­lo ra­za­ra­nja. Naj­ve­će ošte­će­nje, be­le­že hro­ni­ča­ri, do­ži­ve­la je u sa­ve­znič­kom bom­bar­do­va­nju 1944. ka­da je po­go­đe­na glav­na put­nič­ka zgra­da. Jed­na od ve­ćih pro­me­na na ovom zda­nju na­sta­la je, ipak, u mir­no­dop­sko do­ba, opet u vre­me ko­mu­ni­zma. Pri­li­kom re­kon­struk­ci­je zgra­de po­lo­vi­nom pro­šlog ve­ka, sa stra­ne ko­ja gle­da ka Ka­ra­đor­đe­voj uklo­nje­ne su dve boč­ne ku­le.

I po­red tih dra­stič­nih pro­me­na po­no­si­to je sta­ja­la sr­dač­no do­če­ku­ju­ći broj­ne go­ste. Ve­li­ko­du­šni do­ma­ćin na­ro­či­to je bi­la se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih 20. ve­ka ka­da je kroz nju dnev­no pro­la­zi­lo u pro­se­ku po 150 vo­zo­va. Baš tih go­di­na ona je bi­la i ne­mi sve­dok sport­skog du­ha ko­ji de­ce­ni­ja­ma vla­da na ovim pro­sto­ri­ma jer je 13. ma­ja 1973, ka­da je u glav­nom gra­du ta­da­šnje SFRJ od­i­gra­na utak­mi­ca fi­na­la Ku­pa šam­pi­o­na iz­me­đu „Ajak­sa” i „Ju­ven­tu­sa”, kroz nju pro­šlo čak 260 vo­zo­va. 

A on­da de­ve­de­se­tih, ta­man ka­da je pre­šla sto­tu, opet bu­ran pe­ri­od. Kao i dru­ge že­le­znič­ke sta­ni­ce u Sr­bi­ji, i Glav­na je bi­la aso­ci­ja­ci­ja na ne­re­dov­ne i hlad­ne vo­zo­ve, na ot­ka­zi­va­nja i vi­še­sat­na ka­šnje­nja, ali i na pri­lič­no jef­ti­ne kar­te – što bi se re­klo „ka­kva uslu­ga, ta­kva i ce­na”.

Po­sle ovih ne­da­ća, u no­vom mi­le­ni­ju­mu ona ipak po­no­vo po­sta­je va­žno že­le­znič­ko čvo­ri­šte. Vo­zo­vi opet po­sta­ju re­dov­ni­ji, one sta­re na­sle­đu­ju sa­vre­me­ni či­sti, kli­ma­ti­zo­va­ni, sa raz­gla­som, a kom­po­zi­ci­je ko­je kre­ću sa Glav­ne po­no­vo su kr­ca­te put­ni­ci­ma. Po­seb­no ži­vo na njoj po­sled­njih go­di­na bi­lo je u vre­me pra­zni­ka, na­ro­či­to oko No­ve go­di­ne ka­da se go­to­vo jed­na­ko kao i srp­ski mo­gao ču­ti i slo­ve­nač­ki jer su vo­zo­vi bi­li is­pu­nje­ni tra­di­ci­o­nal­nim be­o­grad­skim go­sti­ma – Slo­ven­ci­ma. I ta­man ka­da se či­ni­lo da ovo sta­nič­no zda­nje do­ži­vlja­va pre­po­rod, no­vi „sta­nov­nik” u Sav­skom am­fi­te­a­tru, fu­tu­ri­stič­ki „Be­o­grad na vo­di”, mr­si kon­ce. Upra­vo zbog nje­go­vog ši­re­nja, Glav­na že­le­znič­ka će po­sled­nje put­ni­ke pri­mi­ti ovog le­ta. Isti­na, i pre ne­go što se on za­huk­tao, plan ur­ba­ni­sta bio je da Glav­na još dav­nih se­dam­de­se­tih 20. ve­ka iz­gu­bi taj epi­tet i da „Pro­kop” po­sta­ne že­le­znič­ki cen­tar. 

Na sre­ću, za raz­li­ku od ne­kih dru­gih zda­nja, ko­ja po­sle na­pu­šta­nja poč­nu da pro­pa­da­ju, bu­duć­nost ovog ogra­ni­če­nog Sav­skim tr­gom i Ka­ra­đor­đe­vom već se zna. U nje­ga će se po­sle de­talj­ne re­kon­struk­ci­je use­li­ti mu­zej. Je­di­no što nad­le­žni ni­ka­ko da se usa­gla­se ho­će li to bi­ti Mu­zej sred­njo­ve­kov­ne Sr­bi­je ili Mu­zej isto­ri­je Sr­bi­je. Ka­ko god bi­lo, iz­ve­sno je da će se ne­da­le­ko od nje­go­vog glav­nog ula­za na pre­u­re­đe­nom Sav­skom tr­gu na­la­zi­ti spo­me­nik Ste­fa­nu Ne­ma­nji. Ta­da će za Glav­nu že­le­znič­ku po­če­ti no­va mla­dost. Je­di­no što će je ume­sto put­ni­ka po­ho­di­ti tu­ri­sti.

Te­le­fon­ska cen­tra­la, te­le­graf, kra­ljev­ska če­ka­o­ni­ca…

Ka­da je sta­ni­ca 1885. za­vr­še­na, u nje­nom glav­nom kri­lu na­la­zi­le su se kan­ce­la­ri­je za sta­nič­no oso­blje, te­le­fon­ska cen­tra­la, te­le­graf, bla­gaj­na, gar­de­ro­ba, kan­ce­la­ri­ja za po­li­ci­ju… U le­vom kri­lu bi­la je sme­šte­na kra­ljev­ska če­ka­o­ni­ca sa po­seb­no ura­đe­nim iz­la­zom na pe­ron. U de­snom kri­lu bi­la je če­ka­o­ni­ca za put­ni­ke sa re­sto­ran­skim sa­la­ma. Na spra­tu su bi­li sta­no­vi za oso­blje sta­ni­ce.

Za­ni­mlji­vo­sti o Glav­noj

Tri da­na pre zva­nič­nog po­la­ska pr­vog vo­za be­o­grad­skom pru­gom su se dvor­skim vo­zom pro­vo­za­li kralj Mi­lan, kra­lji­ca Ma­ri­ja i pre­sto­lo­na­sled­nik Alek­san­dar

Pro­stor na ko­me je ni­kla sta­ni­ca po­čet­kom osam­de­se­tih 19. ve­ka bio je iz­van grad­skog re­jo­na, ali pred kraj grad­nje sta­ni­ce on je po­ve­zan sa Top­či­der­skim dru­mom (sa­da­šnja Kne­za Mi­lo­ša)

U pr­vim go­di­na­ma ra­da sta­ni­ca i pro­stor oko nje bi­li su osve­tlja­va­ni fe­nje­ri­ma 

Obe­lež­je sta­ni­ce du­go su bi­li i no­sa­či pr­tlja­ga ili ama­li­ni, me­đu ko­ji­ma su se po­seb­no is­ti­ca­li oni ko­ji su se slu­ži­li stra­nim je­zi­ci­ma

Iz­nad glav­nog ula­za rim­skim bro­je­vi­ma is­pi­sa­no je 1884, što ozna­ča­va­ju go­di­nu po­čet­ka ra­da sta­ni­ce

Iz­nad ula­za je i sat, je­dan od pr­vih jav­nih ča­sov­ni­ka u Be­o­gra­du

Kon­zer­va­tor­ski ra­do­vi na sta­nič­noj zgra­di iz­vo­đen su u dva na­vra­ta osam­de­se­tih 20. ve­ka