Бела боја на вртићу "Вила"

Данас је први дан. Дан одласка моје ћерке у вртић. Нови. Зове се "Вила". Игра речи.
Лепа огромна кућа на финоме месту. Као да се сви отимају да им дете иде ту. Ствар престижа, или већ нечег другог.
Мало биће кењка. Мајка њена око ње, припрема је за одлазак. Пошто нам је у крају где живимо вртић релативно близу, кренули смо пешке.

Сви заједно, успут припремајући је за оно што је чека. Ново друштво, нови простор...

Цео наш комшилук води децу у тај вртић.

Зид око "Виле". На белој површини ижврљане свакакве поруке и цртежи. Где год нађеш празно место, а ти га попуни глупошћу времена празних глава. Приметих графит у ходу - Цигани, нижа сте раса. Улазимо у двориште, много је деце, циче и вичу... Тешко им је, а тек је први дан.

Деца се разврставају по групама и узрасту. Улазимо у "Вилу"... Све је лепо, чисто, дотерано за почетак чувања наше будућности. Одлазимо на спрат, у просторију где ће бити други дом нашег бића драгог. Десетак деце је унутра, нека се деру и плачу, збуњујући ону која се нису сетила то да раде. Спазих црнпурасту девојчицу са својом сестром и мајком. Плаче при раздвајању. У истој групи моје ћерке. Неко на кога се односи малоумна порука са зида. Треба што пре изаћи и оставити их васпитачицама да се побрину о њима. Није им лако, закључих. Само их је две на толико малих организама, малих светова, којима пажњу треба дати. Једном родитељу је тешко да једном детету у тренутку пружи задовољење његове потребе, а можеш мислити како је кад сви траже одједном све. Небрано грожђе то се зове.

Излазимо и коментаришемо сваки детаљ новонастале ситуације. Пролазимо поред зида који опасује њихово детињство. Да ли је још неко приметио то што пише? Да ли је још неко реаговао у себи? Или је само прошао, не констатујући ништа, да га није брига, да га не дотиче, да није упућено њему... Што је дан више одмицао, ово ме је све више бушило, терајући ме на размишљање како је родитељима кад прочитају то, како се осећају они на које би то требало да се односи. Ко су ти млади људи који су то написали? Да ли је то стварно уверење, или само инерција покрета којем припадају? Зар не знају да нас због те идеје, коју они подржавају, сматрају за исто то што они пишу?

Што више размишљам о свему томе, осећам већу немоћ, жестину и недостатак смисла. Ако не предузмем неку акцију и не неутралишем повод за савест, ништа нисам урадио.

Све ово испричах комшији чије дете иде у исти вртић. Сложисмо се у тренутку да једна канта беле боје решава све. Одредили смо дан за акцију. Једва чекам да урадим нешто што никада нисам. Због деце, због себе, због времена које тражи то.

Не могу ми ништа. Могу да ме пољубе у канту.