Не знам да ли сам заслужио толике комплименте, непријатно ми је

Ђорђевић, коме ће награда бити уручена сутра у Андрићграду, у разговору за „Политику” каже да јесте дао књигу на жирирање, али да није очекивао признање:

– Запрепашћен сам образложењем и речима Матије Бећковића, Емира Кустурице и Мухарема Баздуља. Не знам да ли сам заслужио толике комплименте, и просто ми је непријатно. Већ сам добио многе књижевне награде, попут оних на „Дисовом пролећу”, у Сремским Карловцима, на „Смедеревској јесени”, признање „Радоје Домановић”... Дакле, пуно је награда иза мене, али ниједна није толико значајна као „Иво Андрић”! Ову награду видим и као признање свим кантауторима и, на неки начин, отварање пута да нас публика озбиљније схвати.

Бећковић вас је упоредио са музичарем и лауреатом Нобелове награде за књижевност Бобом Диланом, рекавши да се Бора Ђорђевић на енглеском каже Дилан и обратно...

Боб Дилан је, не заборавимо, велики песник. Дилан је добио Нобелову награду за књижевност, као неко ко је своје стихове преточио у музику, што јесте био преседан. Али, то је преседан који је потребан! Зато речи Матије Бећковића могу да схватим само као највећи комплимент! Моју песму „Погледај дом свој анђеле” назвао је химном и не могу да будем лажно скроман, јер то јесте велика песма, која се одвојила од мене и има свој живот. Потпуно различито звучи када је изводи само бенд, или хор и симфонијски оркестар, или када се само казује. Знате, ту песму сам певао пред децом у разрушеном Вуковару, на Шар-планини пред окупаторима... Имао сам вече поезије у Брезовици, и дошли су сви Срби. Завршио сам програм у „голој води” са песмом „Погледај дом свој анђеле” и пришла ми је једна Францускиња, замоливши ме да наставим. Ја сам јој рекао да је програм завршен, а њена реакција била је: „Не могу да схватим да се људи у исто време смеју и плачу”. Знате, та осећања изазвала је та једна песма! Обично такве тешке песме не прођу, али „Погледај дом свој анђеле” је очигледно специјална. Мислим да сам написао још неке песме, које су поетски вредне као „Анђео”, примера ради, „Презир”, али она никада није била, нити треба да буде хит.

Објављивање лауреата награде „Иво Андрић” изазвало је и неке негативне коментаре, превасходно да ваше име и каријера у рокенролу никако не иду нити уз то признање, нити уз име славног нобеловца?

Пси лају, караван пролази (смех)... Па, како другачије да реагујем на такве коментаре? Мислим да је једна проамерички настројена телевизија, коју не желим да именујем, прва објавила вест да сам добио награду. Читао сам коментаре мрзитеља на њиховом сајту, и једино што могу јесте да се насмејем и да им поручим да прочитају песму „Презир”.

„Пусто острво” је ваша десета књига поезије. Како књижевно стваралаштво усклађујете са музичком каријером, односно радом у групи „Рибља чорба”?

Те две ствари не раздвајам. Објављујем и прозу, и друге различите жанрове, а после једне од књига сам примљен и у енигматско удружење. Поезија и проза не сметају музици, напротив. Понекад неки стихови, написани за књигу, могу да послуже и као инспирација за музику. Уосталом, моје књиге се некад саме пишу.

Маракана или смрт

Ове године навршавају се четири деценије постојања групе „Рибља чорба”, а у значајну годишњицу, према речима Боре Ђорђевића, улазе са новим песмама:

– Ми смо већ неко време у студију, и практично је пола албума готово, а неке од нових песама се увелико врте на радију и публика их већ зна и воли. Када будемо сасвим задовољни материјалом који имамо, албум ће изаћи – каже Ђорђевић, који већ неко време живи у Словенији, али често долази у Србију:

– Имали смо крајем прошле године три фантастична акустична концерта у Центру „Сава”, за Нову годину смо свирали у Београду, а већ 30. јануара наступамо у Врању. И пробаћемо да, у част 40 година „Рибље чорбе”, закажемо концерт на стадиону „Маракана”. Прижељкујем то већ годинама, и мислим да ћемо чак и штампати мајице са натписом „Маракана или смрт”.