Сорентино и његов универзум

Кабловски ХБО поново приказује серију „Млади папа” у режији Паола Сорентина. Тешко је дефинисати ову серију од десет наставака, у којој су се укрстили интереси три велике ТВ станице (ХБО, Скај и Канал плус). Најтачнија је она најопштија: „Млади папа” је широка филозофска расправа заснована на контрадикторностима које носи сваки човек у себи, са порукама и уметничким ефектима које је немогуће одмах савладати, али која провоцира и не оставља, никог равнодушним, како год била тумачена, позитивно или негативно. Тако је била дочекана и на светској премијери, на Филмском фестивалу у Венецији, 2016.

Убрзо је стигла и на телевизију, што је била и основна ауторова намера, праћена коментарима чуђења и дивљења, што, како се тврди, није успело да помути „мирноћу сорентиновског универзума”.  Ова реприза је лепа случајност за нашу филмску и ТВ публику јер је ових дана на Кустендорфу у Мокрој Гори Паоло Сорентино био гост а у центру пажње, између осталог, била је управо серија „Млади папа”. Оскаром награђен за филм „Велика лепота”, Паоло Сорентино у „Младом папи” води контроверзну сторију о почетку понтификата папе Пија Tринаестог. Рођен као Лени Белардо, 47-годишњи амерички кардинал у тајном гласању бива неочекивано избачен у   врх ватиканске хијерархије. Његово неконвенционално понашање и изненађујући потези изазивају различите реакције. Али, он је папа и ту престаје свака дискусија, све му је допуштено, осим оног што није...

 Има ли Бога?

 Објашњавајући новинару француске „Телераме” како је дошао на идеју да сними ову серију, Сорентино је  шеретски одговорио да је одавно желео да зарони у подруме Ватикана. Годинама га је опседала слика папе у белом како скија слалом провлачећи се између црних крстова, да би се, касније, та визија развила као питање: шта би се догодило ако би папа сумњао у постојање Бога?

 Будући да се раније искључиво бавио филмом, Италијан Паоло Сорентино је, чини се, са великим задовољством упловио у драматургију ТВ изражавања.   Редитељ открива да му дужина даје ненадану слободу за најразличитије синтезе, што на филму није увек могуће, јер све мора бити сажетије. Управо захваљујући „праву на развученост” остварио је интензивне и изненађујуће домете, како каже „врхове историје”. Не крије да би се у блиској будућности радије бавио ТВ продукцијом, мада је у младости био искрени заљубљеник седме уметности.

 Зашто Џад Ло?

 Паоло Сорентино је одавно стекао право на најбољи кастинг. У насловној улози је Џад Ло, а оскаровка Дајана Китон игра остарелу свештеницу која живи у ватиканској палати.

Џада Лоуа је изабрао  због глумачких и људских капацитета одражених у контрастима. Маркантан је и отмен, а има нешто безобразно и опако у њему. Детиње је радознао, а истовремено поседује узнемиреност одрасле особе. Овај дуалитет даје зачуђујуће резултате које је Сорентино максимално искористио. Џад Ло има много једноставнији приступ: „Играо сам Ленија Беларда, а Лени Белардо ме је водио ка папи...”

Критичари који су још у Венецији видели „Младог папу” уочили су да постоји незаобилазна паралела између Сорентиновог филма „Див” (о политичару Ђулију Андреотију) и ове серије у третирању појма моћи. Редитељ не негира да га је одувек копкало шта се крије иза важних и утицајних личности, који су то психолошки мотиви који их покрећу, у којој мери је комплексан духовни живот који се крије иза фасаде моћног човека.

Његови ликови преламају се у сударима лепог и ружног, фарсичног и меланхоличног, јер  ништа није ни црно ни бело. Сви смо саздани од супротности. Мисли да је човекова највећа слабост вулгарност па је, отуда, приметније опседнут исмејавањем лошег укуса. Присутан је и иронични став према модерној уметности. Истовремено, нервирају га они који се баве етикетирањем и покушавају да утврде ко има право на титулу уметника. За себе каже да је у дубини душе дете које се непрестано игра. И тако схвата свој занат.

Уморни и разочарани

 На питање зашто је почео да се бави филмом рекао је да је тако покушао да превазиђе неке тешке периоде у свом животу. Имао је илузију да ће бавећи се измишљеним ликовима излечити личне тегобе.

 Његов узор је Федерико Фелини чији утицај не желе да признају многи редитељи. Фелини је етаблирао веровање да се илузијом може стићи до истине и да филм као уметност може томе дати највећи допринос.

У тим координатама се кретао и његов стваралачки опус, а то су и неке од дилема и питања којима се бави кроз личност измишљеног папе Пија Тринаестог, уз напомену да је за индивидуализацију ликова увек неопходан неки детаљ који га издваја. Тако његов папа пије кока колу... Његова јеткост и горчина се смењују са раздраганошћу и лудошћу. Папа плива и узводно и низводно…

 Паоло Сорентино је написао књигу „Сви су у праву” и  збирку приповедака „Тони Пагода и његови пријатељи”. Каже да му je француски лекар и писац Луј-Фердинанд Селин (1894–1961) отворио очи јер је био велики познавалац људске природе. Селин је романтичније и елегантније писао о женама од других који су претендовали да досегну поноре женског карактера. Генерално, говорити о људима не значи бити благ и романтичан, то није позив на забаву.