Поштанска марка за техничарску дружину

Миша Анастасијевић није био само српски Ротшилд, него и човек са визијом. Да није препознао таленат Емилијана Јосимовића и уложио у његово образовање питање је када би Београд добио први урбанистички план и ко би био први председник „Техничарске дружине”, претече Савеза инжењера и техничара Србије који обележава 150 година постојања.

За јубилеј српским интелектуалцима од државе стиже награда – поштанска марка, док је редовном и свечаном скупштином Савез започео обележавање века и по постојања. У мају организује свечану академију и научни скуп под покровитељством САНУ, а у децембру приређује изложбу „Инжењерство у Србији у 20. и 21. веку – поглед у будућност” у Музеју науке и технике.

– Ми смо талентована нација за инжењерство иако се на први поглед тако не чини јер се инжењери не примећују. А све што је људска рука створила настало је у њиховим главама. И није реч само о хладној техници, него о филозофији живота и свестраности. Погледајте само Јосимовића, завршио је војноматематичку гимназију и студије филозофије и технике – подсећа Игор Марић, председник Савеза инжењера и техничара Србије.

У историји дугој 150 година Савез је савладао многе недаће и данас важи за друштвено ангажовано удружење интелектуалаца у чијем су раду између осталих учествовали и Коста Алковић, професор Велике школе и министар грађевина, Димитрије Стојановић, професор Техничког факултета и први директор Српских државних железница, Милош Савчић, градоначелник Београда, Никола Добровић, архитекта, председници САНУ Јосиф Панчић, Јован Жујовић, Симо Лозанић, Кирило Савић, Александар Деспић, Никола Хајдин...

Да многи од њих нису имали длаке на језику Марић подсећа на чувену анегдоту са Добровићевим Генералштабом.

– Генерали су хтели да мењају нешто у његовом пројекту, а он је жустро реаговао: „Ви сте генерали за рат, ја за зграде”. Није попустио и истерао је своје јер у инжењерском раду морају да се поштују техничка начела – наглашава Марић.  

Добровић је био на челу Савеза после Другог светског рата, а Савчић је 1932. године дао највише средстава за подизање Дома инжењера и техничара Србије у Улици кнеза Милоша 7. То здање и зграда на коју се наслања Дом инжењера „Никола Тесла” која је подигнута 1967. важни су моменти у афирмацији Савеза.

Оно је сопственим новцем, кредитима и добровољним прилозима изградило обе зграде и показало вољу за окупљањем и деловањем као добровољна, невладина и непрофитна организација. Савез данас има више од 40 струковних, мултидисциплинарних, тематских, градских и регионалних чланица и броји више хиљада инжењера из целе Србије. У његовом саставу су Развојни центар и Инжењерска академија Србије.

Он организује дебате, конференције, сарадњу са другим струкама и удружењима, полагање стручних испита, изложбе, рад са студентима, средњошколцима, младим истраживачима и бави се издаваштвом.

Никола Тесла први почасни члан

Српска техничка цивилизација корене је пустила у средњем веку, у доба Немањића. Зачеци инжењерства су у рударско-металуршким подухватима као што је био рудник Ново Брдо и грађењу величанствених сакралних објеката. Обнављање српске државе после вишевековне отоманске власти и стварање модерне државе у 19. веку оживело је ову делатност у Србији.

Инжењери се тада претежно школују у Аустроугарском царству и у Француској. Већ 1868. године 3. фебруара оснива се „Техничарска дружина” са урбанистом Емилијаном Јосимовићем на челу. Први почасни члан удружења српских инжењера био је Никола Тесла који је то признање добио за време кратког и јединог боравка у Београду 1892. године. У Првом светском рату 1918. године инжењери у Солуну одржавају редовну Главну скупштину, а у време немачке окупације у Другом светском рату замрзли су своје активности.