У ћутању се рађају праве речи

– Код нас је иначе врло видљив мањак одговорности, а такав однос према речима, говору и језику већ је постао забрињавајући. Реч као да више ништа не значи, као да не обавезује. Јавни простор је увелико загађен инфлацијом речи и њеним вулгаризацијама или пак њеним накарадним скраћивањима да би се удовољило брзини нашега доба. Погледајте само ријалитије на телевизијским екранима, те „парове” и „задруге” и њихов језик пун агресивности и примитивизма, који се брзо шири и, нажалост, укорењује у свакодневну комуникацију. Тужно је то што ми сами радимо са нашим језиком. У том смислу још већа је одговорност књижевности према речима, јер је она чувар језика, она је сва од речи и онога што оне у себи носе. Надам се да нећемо од нашег лепог и богатог језика учинити да он постане језик скраћеница и упрошћених значења – каже Никола Вујчић.

Наслов збирке говори и о ономе што у језику и речима може да буде сеновито, нејасно, скривено. Да ли некада у језику више значи оно што је прећутано, да ли је некада ситуација ћутања значајнија од многоглагољивости, питамо нашег саговорника.

– Речи саме скривају, тајновите су, понекад и нејасне. Из речи некада треба „цедити” значења, јер свака од њих нема само једно значење, већ често оно „дупло дно”. Не само у књижевности, у уметничком изражавању, већ и у свакодневном говору. Свака реч у себи садржи талог времена. Да би једна реч настала, да би ушла у „употребу”, у наш говор, потребно је време њеног значењског пуњења. Нема ниједне „празне” речи. У поезији су највидљивије снага и моћ речи. Добра песма не трпи никакав вишак нашег изражавања, јер настаје кристализацијом језика. Језик мора бити чист и јасан да кад изговоримо реч одмах осетимо пуноћу њеног звука и значења. У песми владају тесноћа, збијеност, накрцаност речи, преливање значења и њихових међусобних одјекивања. Речи је потребно ковати тако да открију своје скривене облике, да што више кажу. Песма мора да има пуно слика, снажних, онаквих какве доживљавамо у сну. Мандељштам каже да су речи „запечаћене слике”, да их треба само отпечатити, али то је најважнији и најтежи задатак за сваког песника – објашњава Вујчић.

Ако речи живе, има ли тренутака када замиру... Одговор Николе Вујчића на то питање јесте да треба научити и ћутати, да се у ћутању рађају истинске, праве речи.

– Живимо у „брбљивом” времену и због тога морамо заволети ћутање које ће нас очистити од свих испразности. И тишина и ћутање су облик присуства, речитији су од речи. Речи се тада, рекло би се, одмарају. Треба разликовати реалну тишину које је све мање, од њеног „двојника” – наше унутрашње тишине. У византијској и хришћанској култури срећемо појам „тихости” (тиховања) у којој речи не замиру већ добијају нову снагу. Речи, ипак, траже да буду изговорене да би биле видљиве, да тако изнесу и наша осећања, да покажу наше унутрашње биће. Из ћутања као из своје кошуљице оне ће да искоче, као да су први пут изговорене– запажа Вујчић.

Један стих збирке „Скривености” каже да је у песми потребно да изгори све што је лагано да би се из ње отворило пространство. Вујчић стварање тог метафизичког доживљаја објашњава на следећи начин:

– Поезија је присутна у нашем свакодневном животу, она је у њему растворена и скривена, само је треба препознати и открити. За настанак песме важно је наћи полазну тачку у преображавању слика и доживљаја у стихове, да се изоштре осећања и правилно послажу речи које ће творити песму. Први стих је улаз у песму, он ће призвати и друге стихове. Зато је за мене тај први стих врло важан, кроз њега као кроз врата улазите у магично пространство песме. Ту се морам ослонити само на себе јер поезија увек долази из првог лица једнине, а не из првог лица множине. У сваку песму улажем цело своје биће, јер немогуће је написати песму а да се у њу не „уложиш сав”, каже Настасијевић. Песма је жив организам, она је окупљена око својих речи као ми око својих костију.