U ćutanju se rađaju prave reči

– Kod nas je inače vrlo vidljiv manjak odgovornosti, a takav odnos prema rečima, govoru i jeziku već je postao zabrinjavajući. Reč kao da više ništa ne znači, kao da ne obavezuje. Javni prostor je uveliko zagađen inflacijom reči i njenim vulgarizacijama ili pak njenim nakaradnim skraćivanjima da bi se udovoljilo brzini našega doba. Pogledajte samo rijalitije na televizijskim ekranima, te „parove” i „zadruge” i njihov jezik pun agresivnosti i primitivizma, koji se brzo širi i, nažalost, ukorenjuje u svakodnevnu komunikaciju. Tužno je to što mi sami radimo sa našim jezikom. U tom smislu još veća je odgovornost književnosti prema rečima, jer je ona čuvar jezika, ona je sva od reči i onoga što one u sebi nose. Nadam se da nećemo od našeg lepog i bogatog jezika učiniti da on postane jezik skraćenica i uprošćenih značenja – kaže Nikola Vujčić.

Naslov zbirke govori i o onome što u jeziku i rečima može da bude senovito, nejasno, skriveno. Da li nekada u jeziku više znači ono što je prećutano, da li je nekada situacija ćutanja značajnija od mnogoglagoljivosti, pitamo našeg sagovornika.

– Reči same skrivaju, tajnovite su, ponekad i nejasne. Iz reči nekada treba „cediti” značenja, jer svaka od njih nema samo jedno značenje, već često ono „duplo dno”. Ne samo u književnosti, u umetničkom izražavanju, već i u svakodnevnom govoru. Svaka reč u sebi sadrži talog vremena. Da bi jedna reč nastala, da bi ušla u „upotrebu”, u naš govor, potrebno je vreme njenog značenjskog punjenja. Nema nijedne „prazne” reči. U poeziji su najvidljivije snaga i moć reči. Dobra pesma ne trpi nikakav višak našeg izražavanja, jer nastaje kristalizacijom jezika. Jezik mora biti čist i jasan da kad izgovorimo reč odmah osetimo punoću njenog zvuka i značenja. U pesmi vladaju tesnoća, zbijenost, nakrcanost reči, prelivanje značenja i njihovih međusobnih odjekivanja. Reči je potrebno kovati tako da otkriju svoje skrivene oblike, da što više kažu. Pesma mora da ima puno slika, snažnih, onakvih kakve doživljavamo u snu. Mandeljštam kaže da su reči „zapečaćene slike”, da ih treba samo otpečatiti, ali to je najvažniji i najteži zadatak za svakog pesnika – objašnjava Vujčić.

Ako reči žive, ima li trenutaka kada zamiru... Odgovor Nikole Vujčića na to pitanje jeste da treba naučiti i ćutati, da se u ćutanju rađaju istinske, prave reči.

– Živimo u „brbljivom” vremenu i zbog toga moramo zavoleti ćutanje koje će nas očistiti od svih ispraznosti. I tišina i ćutanje su oblik prisustva, rečitiji su od reči. Reči se tada, reklo bi se, odmaraju. Treba razlikovati realnu tišinu koje je sve manje, od njenog „dvojnika” – naše unutrašnje tišine. U vizantijskoj i hrišćanskoj kulturi srećemo pojam „tihosti” (tihovanja) u kojoj reči ne zamiru već dobijaju novu snagu. Reči, ipak, traže da budu izgovorene da bi bile vidljive, da tako iznesu i naša osećanja, da pokažu naše unutrašnje biće. Iz ćutanja kao iz svoje košuljice one će da iskoče, kao da su prvi put izgovorene– zapaža Vujčić.

Jedan stih zbirke „Skrivenosti” kaže da je u pesmi potrebno da izgori sve što je lagano da bi se iz nje otvorilo prostranstvo. Vujčić stvaranje tog metafizičkog doživljaja objašnjava na sledeći način:

– Poezija je prisutna u našem svakodnevnom životu, ona je u njemu rastvorena i skrivena, samo je treba prepoznati i otkriti. Za nastanak pesme važno je naći polaznu tačku u preobražavanju slika i doživljaja u stihove, da se izoštre osećanja i pravilno poslažu reči koje će tvoriti pesmu. Prvi stih je ulaz u pesmu, on će prizvati i druge stihove. Zato je za mene taj prvi stih vrlo važan, kroz njega kao kroz vrata ulazite u magično prostranstvo pesme. Tu se moram osloniti samo na sebe jer poezija uvek dolazi iz prvog lica jednine, a ne iz prvog lica množine. U svaku pesmu ulažem celo svoje biće, jer nemoguće je napisati pesmu a da se u nju ne „uložiš sav”, kaže Nastasijević. Pesma je živ organizam, ona je okupljena oko svojih reči kao mi oko svojih kostiju.