Излазак у бело

ИЗЛОЖБЕ
У Националној галерији „Београд” Јосиф Видојковић је изложио један избор, конципиран на начин својеврсне мале ретроспективе, из свог сликарског стваралаштва који је још једном потврдио његово већ увелико одређено место у актуелној српској уметности. Да поменемо тек неколико примера критичких констатација. Тако је Мића Поповић 1994. године о његовим радовима записао како су они „наговештаји нове улоге светлости и сна о материји, слика наставља, са новом снагом, да тражи и објављује саму себе... Видојковић одавно зна за неизмењиво правило, да се, у уметничком делу, једино са минималним средствима постижу максимални резултати”. А Јеша Денегри 1996. истиче: „Када се, дакле, стигне до ... белог на белом, стигло се (по ко зна који пут, али увек с другим разлозима) готово до саме границе могућности сликања (не и преко границе медија сликарства)... Сликарство се, дакле, у пракси овог аутора даље прво мисли, тек потом се на платнима увек истих малих формата врши (доводи до видљивог) операција предочавања одређеног мисаоног процеса.” Исте године Мишко Шуваковић указује како је „Јосип Видојковић... сликар промишљене, контролисане и на минималним помацима засноване уметничке еволуције. Његов сликарски пут води од академских модернистичких тема, преко специфичног минималног или примарног енформел сликарства до сликарства контролисаног геста и нове геометрије... Видојковићеве слике нису инстанце редукције, конкретни продукти или последње слике које се могу сликати, већ поредак огледања пиктурално изражених принципа апстрактног сликарства које је најближе својој онтолошкој основи”. Најзад, у предговору каталога његове прошлогодишње изложбе у ваљевском Народном музеју, Владета Јеротић указује на дубоко спиритуално порекло ових радова као и на разлику између гледања и виђења ових слика због изразите „супрематије духовног” у односу на њихову материјалну појавност.

Када је изашао у бело (како је још Казимир Маљевич написао у тексту „Супрематизам” 1919.), Јосиф Видојковић се упутио смером од надмоћи духовног ка последичном (нужном) физичком да би визуелизовао пластички призор, да би га учинио видљивим, дакле, чулно опажљивим и на тај начин сазнајним. Пионири авангарде с почетка 20. века кретали су се супротним путем – од нужне материјалне датости уметничког дела према његовом, тек утврђеном у условима модернизма после многих векова након доминације ране хришћанске естетике, супремно духовном. Овај велики и дугачки лук спиралног, вертикалног кретања кроз време дотакао је тачку у којој је (опет) постало очигледно да је унутрашњи свет уметника примаран, а да из њега настаје оно секундарно – само дело као продукт деловања сензибилног или спиритуалног. Сва је прилика, како видимо ове радове Јосифа Видојковића, да је тај тренутак додира превладан једном новом, или другачијом, свакако енергичнијом потребом, да се објективно стање неког дела изведе из чисте идејности, из дубоке контемплације и посвећености тражењу тог пута до последичног, до оног што је отелотворено, дакле до једноставног, опипљивог доказа нематеријалне суштине креатора, уметника.

На почетку апстрактног сликарства истакнуто је како је оно тек бојена паста на површини платна. Али, ко даје смисао тој бојеној материји? Сам сликар, просвећени тумач (критичар, историчар, теоретичар), гледалац... Шта заправо видимо када гледамо беле наносе на белој подлози у сликама Јосифа Видојковића? Овде су, очигледно, садржај и форма на сликама једно исто. Пикторални елементи, макар их је и количином и изгледом тек неколико употребљених, довољни су да изграде један потпуни пикторални призор, толико испуњен значењима и садржајем да се о њима може мислити (и писати) колико и о некој ренесансној слици сложених симболичких кодова, или средњовековном иконопису препуном литургијских порука. Иконографија у ова три примера – средњег века, ренесансе и актуелног стваралаштва, заправо је јединствена: састоји се, у првом случају, од осликавања идеје, у другом од говора форме, а у трећем од наратива сликарске материје. Давање предности било којој од ових сликарских концепцијама узалудно је (мада се и данас о овим проблемима воде, каткада и жучне дискусије) напросто јер је историја уметности показала и доказала потпуну легитимност сваке од њих. Но, разлика која се може утврдити односи се искључиво у разматрању времена, његовог значења, главних идејних и идеолошких норми које су у различитим епохама, тј. историјским периодима другачије, те је то и разлог што се оне изражавају другачијим (сликарским) средствима. Од успешности индивидуалног дефинисања креативног језика појединих уметника зависи успешност њиховог дела мереног естетичким критеријумима тренутка у коме они стварају. Јосиф Видојковић је следбеник те потребе, да о властитом времену прозбори на сликарски начин оним средствима која су најпримеренија сензибилитету данашњих гледалаца. Стога нам је овде, у његовим сликама, још једном јасно осветљен тај пут – од имагинарног извора до сликовног ушћа, од индивидуалне идеје до колективног продукта, од спиритуалног до материјалног.