Студенти наши, а пасоши им страни

Прет­по­ста­вља се да су то углав­ном мла­ди срп­ске на­ци­о­нал­но­сти ко­ји има­ју пра­во да сту­ди­ра­ју у на­шој зе­мљи под истим усло­ви­ма као и ов­да­шњи сту­ден­ти. Та­кве усло­ве мо­гу да ко­ри­сте и оста­ли на­ши су­на­род­ни­ци из све­та и за­то је те­шко утвр­ди­ти ко­ли­ко је ствар­но стра­на­ца и од оних ко­ји ни­су из бив­ших „брат­ских” ре­пу­бли­ка. Пре­ма сло­бод­ној про­це­ни, укуп­но их је не­што ви­ше од хи­ља­ду. Про­фе­сор­ка На­да Ко­ва­че­вић, про­рек­тор Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, ка­же да их је на на­шем нај­ве­ћем уни­вер­зи­те­ту, ако се из­у­зму сту­ден­ти из окру­же­ња, укуп­но 600–700, што је по­раст у од­но­су на 2005. го­ди­ну, ка­да их је у глав­ном гра­ду би­ло са­мо 184. Ме­ђу­тим, пре­ма не­ким еви­ден­ци­ја­ма, 1984. го­ди­не би­ло их је око пет хи­ља­да. 

За­што се про­це­њу­је да Ср­би­ја мо­же у овом тре­нут­ку да по­ве­ћа број стра­них сту­де­на­та? Нај­пре, за­то што је у мно­гим зе­мља­ма Афри­ке и Ази­је ста­са­ла ге­не­ра­ци­ја оних ко­ји су на осно­ву до­брих лич­них ис­ку­ста­ва из Ср­би­је спрем­ни да сво­ју де­цу по­ша­љу на на­ше уни­вер­зи­те­те. И дру­го, за­то што је ов­де ипак све ви­ше акре­ди­то­ва­них сту­диј­ских про­гра­ма на ен­гле­ском је­зи­ку.

Др­жав­на се­кре­тар­ка у Ми­ни­стар­ству про­све­те проф. др Ана Лан­го­вић Ми­ли­ће­вић ка­же да су у овом вла­ди­ном ре­со­ру на осно­ву ин­тер­не ана­ли­зе утвр­ди­ли ко­ји су то акре­ди­то­ва­ни про­гра­ми ко­ју мо­гу да одр­жа­ва­ју на­ста­ву на ен­гле­ском је­зи­ку. Дру­ги ко­рак у том прав­цу је­сте про­ши­ре­ње ли­сте за ино­стра­не сту­ден­те ко­ји же­ле да на­ста­ве сту­ди­је на срп­ском. Реч је о они­ма ко­ји по­сле јед­но­го­ди­шњег је­зич­ког кур­са мо­гу да сту­ди­ра­ју за­јед­но са ов­да­шњим ака­дем­ци­ма.

– Ми­ни­стар је по­ме­нуо на­ше тра­ди­ци­о­нал­не при­ја­те­ље ко­ји су упо­зна­ти с ква­ли­те­ти­ма ви­со­ког обра­зо­ва­ња у Ср­би­ји. Они су се рас­пи­ти­ва­ли ка­кве су мо­гућ­но­сти да и њи­хо­ва де­ца ов­де сту­ди­ра­ју – об­ја­шња­ва др Ана Лан­го­вић Ми­ли­ће­вић, док про­рек­тор­ка На­да Ко­ва­че­вић сма­тра да би по­тен­ци­јал­ним но­вим сту­ден­ти­ма тре­ба­ло по­ну­ди­ти по­вољ­ни­ји ви­зни ре­жим, као и бо­ље усло­ве сме­шта­ја.

– Сту­ден­ти стра­ни др­жа­вља­ни тре­ба­ло би да има­ју сту­дент­ске ви­зе с мо­гућ­но­шћу ду­жег бо­рав­ка – ка­же др Ко­ва­че­вић и по­ми­ње Ин­ди­ју, Ки­ну, па и Тур­ску и Грч­ку, као зе­мље ко­је су вољ­не да ша­љу сво­је сту­ден­те, али ове др­жа­ве же­ле да та са­рад­ња бу­де ор­га­ни­зо­ва­на, уз мо­гућ­ност за­јед­нич­ког сме­шта­ја њи­хо­вих ака­де­ма­ца, што ми не мо­же­мо да им обез­бе­ди­мо.

На­да Ко­ва­че­вић ка­же да шко­ла­ри­не за стра­не сту­ден­те ни­су ви­со­ке у од­но­су на дру­ге зе­мље и за­то сма­тра да су ви­зни ре­жим и ма­ли број сту­диј­ских про­гра­ма на ен­гле­ском глав­на пре­пре­ка за њи­хо­ву ве­ћу за­ин­те­ре­со­ва­ност. Али, ако ни­шта дру­го, и то што ви­ше од де­сет хи­ља­да сту­де­на­та из окру­же­ња сту­ди­ра у Ср­би­ји ва­жан је по­ка­за­тељ по­ве­ре­ња у ов­да­шње ви­со­ко школ­ство.