Ехо радио-драме

Филмом „Биро за изгубљене ствари”, после готово две деценије одсуства, вратио се на домаћу сцену сценариста и редитељ Светислав Бата Прелић. И добро је што се вратио, овако уозбиљен, зрео и мудрији, и што је начин на који се вратио, иако несавршен, сасвим филмски пријемчив.

Ако ништа друго, Прелић је новим филмом широм отворио врата јунацима који заиста дуго нису егзистирали у домаћем филму. Младим, широко образованим, урбаним интелектуалцима који су у овом криминално-политичко-тајкунистичком времену, измештени на маргине друштва, занемарени и ваљда беспотребни...

Некадашњи творац прве српске „лимунаде”, веома гледаног филмског хита „Шећерна водица” (Прелић је режирао и филмове „Мајстор и шампита” и „Полтрон”), јунацима „Бироа за изгубљене ствари” приступа са пуно љубави, разумевања, познавања. Чини то и из личног угла, личног искуства и промишљања света, те не чуди што његов филм има онај „шмек” биографског филма. Свако ко иоле познаје Прелића, зна за његово кретање у уском, готово интимном интелектуално-уметничком кругу 70-их и 80-их година прошлог века, који (круг) и није имао богзна какву шансу да се, потпуно освешћено, до краја стваралачки оствари и наметне. Жал за тим, делимично је преточен сада у ову филмску причу о људима заглављеним између младости и сазревања, генерацији која није успела да се снађе у вртлогу деведесетих, о покушајима да се схвати окружење у којем су се затекли и открије пуни идентитет уз суочавање са жељама, надама, смислом и вером у будућност. 

Прича, сама по себи је за пуно поштовање. Проблем је, међутим, у њеном вођењу и свеукупној реализацији. Већ у првој половини филма уочљив је недостатак чврстог сценаристичког упеглавања и супервизије каквог вештог и искусног скрипт-доктора. Уместо чврстих драматуршких конструкција и поштовања неких основних законитости покретних слика, Прелић се опредељује за поступак који је блискији радио-драми неголи филму. Визуелна логика пречесто је надомештена вербалном. Јунаци су распричани и склони филозофирању преко сваке мере. Но, руку на срце, и овакав поступак је легитиман у ауторском, личном и интимном филму који, уз то, јасно ставља до знања гледаоцу да не жели ни да му подилази ни да га забави по сваку цену.

Најдрагоценије у Прелићевом филму је начин на који је приступио и како је сарађивао са глумцима које до сада нисмо тако често имали прилику да видимо у водећим улогама. Андреј Шепетковски као разбарушени писац и Џојсов обожавалац Маги, изврстан је, Бојан Лазаров је природно уклопљен у лик Магијевог колеге, писца – приљежног хроничара људи и времена, а Јелена Илић као њихова заједничка другарица Селена је ликом право филмско откровење и освежење...  

Сетни ауторски филм о генерацији која је изгубила време, снажно је подржан фотографијом сниматеља Александра Иванчевића, сценографијом Зорице Чобановић, костимима Јелене Петровић и глумачким доприносом Миодрага Кривокапића...