Eho radio-drame

Filmom „Biro za izgubljene stvari”, posle gotovo dve decenije odsustva, vratio se na domaću scenu scenarista i reditelj Svetislav Bata Prelić. I dobro je što se vratio, ovako uozbiljen, zreo i mudriji, i što je način na koji se vratio, iako nesavršen, sasvim filmski prijemčiv.

Ako ništa drugo, Prelić je novim filmom širom otvorio vrata junacima koji zaista dugo nisu egzistirali u domaćem filmu. Mladim, široko obrazovanim, urbanim intelektualcima koji su u ovom kriminalno-političko-tajkunističkom vremenu, izmešteni na margine društva, zanemareni i valjda bespotrebni...

Nekadašnji tvorac prve srpske „limunade”, veoma gledanog filmskog hita „Šećerna vodica” (Prelić je režirao i filmove „Majstor i šampita” i „Poltron”), junacima „Biroa za izgubljene stvari” pristupa sa puno ljubavi, razumevanja, poznavanja. Čini to i iz ličnog ugla, ličnog iskustva i promišljanja sveta, te ne čudi što njegov film ima onaj „šmek” biografskog filma. Svako ko iole poznaje Prelića, zna za njegovo kretanje u uskom, gotovo intimnom intelektualno-umetničkom krugu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, koji (krug) i nije imao bogzna kakvu šansu da se, potpuno osvešćeno, do kraja stvaralački ostvari i nametne. Žal za tim, delimično je pretočen sada u ovu filmsku priču o ljudima zaglavljenim između mladosti i sazrevanja, generaciji koja nije uspela da se snađe u vrtlogu devedesetih, o pokušajima da se shvati okruženje u kojem su se zatekli i otkrije puni identitet uz suočavanje sa željama, nadama, smislom i verom u budućnost. 

Priča, sama po sebi je za puno poštovanje. Problem je, međutim, u njenom vođenju i sveukupnoj realizaciji. Već u prvoj polovini filma uočljiv je nedostatak čvrstog scenarističkog upeglavanja i supervizije kakvog veštog i iskusnog skript-doktora. Umesto čvrstih dramaturških konstrukcija i poštovanja nekih osnovnih zakonitosti pokretnih slika, Prelić se opredeljuje za postupak koji je bliskiji radio-drami negoli filmu. Vizuelna logika prečesto je nadomeštena verbalnom. Junaci su raspričani i skloni filozofiranju preko svake mere. No, ruku na srce, i ovakav postupak je legitiman u autorskom, ličnom i intimnom filmu koji, uz to, jasno stavlja do znanja gledaocu da ne želi ni da mu podilazi ni da ga zabavi po svaku cenu.

Najdragocenije u Prelićevom filmu je način na koji je pristupio i kako je sarađivao sa glumcima koje do sada nismo tako često imali priliku da vidimo u vodećim ulogama. Andrej Šepetkovski kao razbarušeni pisac i Džojsov obožavalac Magi, izvrstan je, Bojan Lazarov je prirodno uklopljen u lik Magijevog kolege, pisca – prilježnog hroničara ljudi i vremena, a Jelena Ilić kao njihova zajednička drugarica Selena je likom pravo filmsko otkrovenje i osveženje...  

Setni autorski film o generaciji koja je izgubila vreme, snažno je podržan fotografijom snimatelja Aleksandra Ivančevića, scenografijom Zorice Čobanović, kostimima Jelene Petrović i glumačkim doprinosom Miodraga Krivokapića...