Постајемо друштво заборава

Еј­дус је ујед­но и  је­дан је од нај­вер­ни­јих са­пут­ни­ка „Сте­ри­ји­ног по­зор­ја”. Од ње­го­вог де­би­ја на фе­сти­ва­лу 1977. у ли­ку Том­че у пред­ста­ви „Не­чи­ста крв” На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, по­зор­јан­ска пу­бли­ка има­ла је при­ли­ке до са­да да га ви­ди у ви­ше од 20 пред­ста­ва. 

Глу­мац стал­но ис­тра­жу­је се­бе и увек се из­не­на­ди ка­да не­што про­на­ђе у се­би у том свом мра­ку. До­кле сте сти­гли у том свом тра­га­њу? Ко­је кут­ке лич­но­сти још увек ни­сте ис­тра­жи­ли у се­би?

Не бих мо­гао да ка­жем ко­ји су то про­сто­ри ко­је сам као глу­мац осво­јио, али знам да сам ја­ко мно­го играо. Имао сам сре­ћу да играм вр­ло ша­ре­но­лик ре­пер­то­ар, и то са вр­ло до­брим ре­ди­те­љи­ма. Уз то, ја сам од оних ко­ји су све­сни да без шко­ле ап­со­лут­но ни­је мо­гу­ће ба­ви­ти се овим по­слом. Вр­ло ра­но сам схва­тио да од ре­ди­те­ља тре­ба до­ста да оче­ку­јем, али и да мо­рам сам да ис­тра­жу­јем. Има не­ких уло­га ко­је сам же­лео али ни­сам ус­пео да од­и­грам. Има их и мно­го ко­је сам оства­рио, а за ко­је ни­сам ни са­њао да ћу их ту­ма­чи­ти. Исто та­ко има и  не­ко­ли­ко на­сло­ва ко­је сам же­лео а и да­ље же­лим да их играм. То је, ре­ци­мо, Шек­спи­ров „Краљ Лир”.

„Играм, да­кле, по­сто­јим” ваш је умет­нич­ки кре­до. Шта све је­дан глу­мац мо­ра да по­се­ду­је? Ко­ли­ко је де­ли­кат­но би­ти у глу­ми, по­зо­ри­шту, аутен­ти­чан, свој?

Чо­век мо­ра да ра­ди на се­би да би про­на­шао осве­же­ње у соп­стве­ном би­ћу. У том сми­слу има раз­ли­чи­тих глу­ма­ца, а ја бих се­бе свр­стао у ону ка­те­го­ри­ју драм­ских умет­ни­ка ко­ји се бес­крај­но ра­ду­ју но­вом ко­ма­ду, пре­ми­је­ри, па и сва­кој пред­ста­ви ко­ју играм, а не­ке за­и­ста и ду­го тра­ју. Од 14 пред­ста­ва у ко­ји­ма тре­нут­но играм чак де­сет њих су на ре­пер­то­а­ру ви­ше од де­це­ни­је, по­пут „Кир Ја­ње”, „Мле­тач­ког тр­гов­ца”... Ни дан-да­нас на те пред­ста­ве не од­ла­зим са умо­ром, мр­зо­во­љом. На­про­тив! То је по­твр­да да мо­же­мо да тра­је­мо, да по­зо­ри­шна умет­ност ни­је до те ме­ре ефе­мер­на да би тра­ја­ла јед­ну, две се­зо­не. 

Игра­ли сте то­ком ка­ри­је­ре и у по­ли­тич­ком те­а­тру. Да ли га је на­ша ствар­ност де­ман­то­ва­ла, да ли је не­стао?  Од­но­сно, где је да­нас ње­го­во ме­сто?

По­ли­тич­ки  те­а­тар из се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка јед­но­став­но је не­стао. По­сто­ји не­ко­ли­ко ре­ди­те­ља ко­ји по­ку­ша­ва­ју да се у сво­јим пред­ста­ва­ма ба­ве по­ли­тич­ким те­ма­ма. Мо­жда не днев­но ак­ту­ел­ним по­ли­тич­ким, већ про­ми­шља­њем о ста­њу де­мо­кра­ти­је, ста­њу људ­ских пра­ва. У не­ким од тих пред­ста­ва и играм. Ту ми­слим на Сте­ри­ји­не „Ро­до­љуп­це” ре­ди­те­ља Ан­дра­ша Ур­ба­на. Оли­вер Фр­љић и Ко­кан Мла­де­но­вић ре­ди­те­љи су ко­ји се у овом тре­нут­ку ба­ве озбиљ­ним по­ли­тич­ким те­а­тром. На­жа­лост, не­ма ни драм­ске ли­те­ра­ту­ре, ни­ти ауто­ра ко­ји пи­шу за ову по­зо­ри­шну фор­му. Као да ауто­ри­ма тре­ба вре­мен­ска дис­тан­ца да са­гле­да­ју вре­ме у ко­ме жи­ви­мо. За­пра­во, до­га­ђа­ју нам се не­ве­ро­ват­не ства­ри ко­је је не­мо­гу­ће до­сег­ну­ти ли­те­ра­ту­ром. Да­кле, ствар­ност је мно­го стра­шни­ја не­го што то мо­же да се са­гле­да кроз ли­те­ра­ту­ру. Ту не ми­слим са­мо на на­шу до­ма­ћу сли­ку, већ и на свет­ску: ста­ња ду­ха, де­мо­кра­ти­је, рас­ко­ла из­ме­ђу бо­га­тих и си­ро­ма­шних, ми­гра­на­та... Не­што од то­га је, ре­ци­мо, до­та­као ре­ди­тељ Ја­гош Мар­ко­вић у пред­ста­ви „Та­ко је ако вам се та­ко чи­ни” Л. Пи­ран­де­ла, а то је пи­та­ње исти­не.

Ла­га­ње и са­кри­ва­ње исти­не је мо­дел жи­вље­ња. Да ли је исти­на, за­пра­во, из­ми­шље­на ка­те­го­ри­ја? 

Кључ­но пи­та­ње да­нас гла­си: шта је то исти­на. Исти­на се ап­со­лут­но из­гу­би­ла. За­што смо до­шли у ту си­ту­а­ци­ју, не бих мо­гао да од­го­во­рим, али ми­слим да има ве­зе са про­бле­мом ма­ни­пу­ла­ци­је. На тај на­чин се оту­пљу­је оштри­ца гло­бал­ног ми­шље­ња о вре­ме­ну и све­ту у ко­ме жи­ви­мо и мо­гућ­ност от­по­ра. Ако о јед­ној ис­тој те­ми сва­ко­днев­но има­те три или че­ти­ри са­свим су­прот­на раз­ми­шља­ња, схва­та­те да се не­ко по­и­гра­ва са ва­шом ин­те­ли­ген­ци­јом. Са дру­ге стра­не, што се јав­но мње­ње ви­ше за­глу­пљу­је – оно је у све ве­ћој кри­зи. И ту је про­блем! За­пра­во иде­мо у дру­штво за­бо­ра­ва. Че­сто имам ути­сак као да па­ти­мо од ко­лек­тив­ног Ал­цхај­ме­ра. Има­мо ја­ко крат­ко пам­ће­ње, да не го­во­ри­мо о бор­би за оп­ста­нак. И он­да по­ста­је­мо во­а­је­ри у овом све­ту. Не по­сто­ји ви­ше ни рад­нич­ка кла­са. Шта је кон­тра то­ме, шта би мо­гло да бу­де спа­се­ње? Тех­но­ло­ги­ја нас си­гур­но не­ће из­ву­ћи. Ве­ру­јем да ће до­ћи до ује­ди­ња­ва­ња но­ве мла­де ге­не­ра­ци­је ко­ја ће мо­ра­ти на ши­рем европ­ском, свет­ском пла­ну да ка­же: не!

То­ком ка­ри­је­ре би­ли сте и бун­тов­ник, ис­тра­жи­вач­ки рас­по­ло­же­ни у по­зо­ри­шном сми­слу. Где је по­зо­ри­ште да­нас?

Има­мо мно­го ква­ли­тет­них умет­ни­ка. Про­блем је ру­ко­во­ђе­ње кул­ту­ром, али и од­нос по­ли­тич­ких стра­на­ка, без об­зи­ра на то да ли су на вла­сти или опо­зи­ци­ја пре­ма њој. За њих је кул­ту­ра ну­жно зло, ва­жно са­мо на па­пи­ру. Ка­да се узме ни­во из­два­ја­ња из бу­џе­та, ви­ди­те да је у вре­ме Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа за кул­ту­ру из­два­ја­но мно­го ви­ше не­го да­нас. Уве­де­ни су, ре­ци­мо, на­ци­о­нал­ни са­ве­ти за кул­ту­ру ко­је су чи­ни­ли ум­ни љу­ди. Ме­ђу­тим, ни­је­дан од ми­ни­ста­ра из тог до­ба ни­је на­шао за сход­но да се по­са­ве­ту­је са тим љу­ди­ма, што је вр­ло ин­ди­ка­тив­но. Све­до­ци смо исто та­ко пар­тиј­ског за­по­шља­ва­ња у кул­ту­ри. Пар­тиј­ци се­де у управ­ним, ру­ко­во­де­ћим од­бо­ри­ма. И у Бро­зо­во вре­ме су би­ли пар­тиј­ски ка­дро­ви на че­лу ин­сти­ту­ци­ја кул­ту­ре, али то су би­ли љу­ди од огром­ног умет­нич­ког ин­те­гри­те­та. На­жа­лост, то ни­је слу­чај по­след­ње две-три де­це­ни­је. Ка­да је реч о по­зо­ри­шту, ми­слим да на­ма не­до­ста­је  за­кон о по­зо­ри­шту ко­ји би уки­нуо ова­кво ор­га­ни­за­ци­о­но ста­ње ко­је не по­сто­ји ниг­де ви­ше у све­ту. Нео­п­ход­но је да се уве­де умет­нич­ка од­го­вор­ност, мо­гућ­ност ком­пе­ти­ци­је, над­ме­та­ња, од­но­сно кри­те­ри­јум шта је до­бро, нео­п­ход­но, а шта ло­ше. И да се за ло­ше од­го­ва­ра.