Postajemo društvo zaborava

Ej­dus je ujed­no i  je­dan je od naj­ver­ni­jih sa­put­ni­ka „Ste­ri­ji­nog po­zor­ja”. Od nje­go­vog de­bi­ja na fe­sti­va­lu 1977. u li­ku Tom­če u pred­sta­vi „Ne­či­sta krv” Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du, po­zor­jan­ska pu­bli­ka ima­la je pri­li­ke do sa­da da ga vi­di u vi­še od 20 pred­sta­va. 

Glu­mac stal­no is­tra­žu­je se­be i uvek se iz­ne­na­di ka­da ne­što pro­na­đe u se­bi u tom svom mra­ku. Do­kle ste sti­gli u tom svom tra­ga­nju? Ko­je kut­ke lič­no­sti još uvek ni­ste is­tra­ži­li u se­bi?

Ne bih mo­gao da ka­žem ko­ji su to pro­sto­ri ko­je sam kao glu­mac osvo­jio, ali znam da sam ja­ko mno­go igrao. Imao sam sre­ću da igram vr­lo ša­re­no­lik re­per­to­ar, i to sa vr­lo do­brim re­di­te­lji­ma. Uz to, ja sam od onih ko­ji su sve­sni da bez ško­le ap­so­lut­no ni­je mo­gu­će ba­vi­ti se ovim po­slom. Vr­lo ra­no sam shva­tio da od re­di­te­lja tre­ba do­sta da oče­ku­jem, ali i da mo­ram sam da is­tra­žu­jem. Ima ne­kih ulo­ga ko­je sam že­leo ali ni­sam us­peo da od­i­gram. Ima ih i mno­go ko­je sam ostva­rio, a za ko­je ni­sam ni sa­njao da ću ih tu­ma­či­ti. Isto ta­ko ima i  ne­ko­li­ko na­slo­va ko­je sam že­leo a i da­lje že­lim da ih igram. To je, re­ci­mo, Šek­spi­rov „Kralj Lir”.

„Igram, da­kle, po­sto­jim” vaš je umet­nič­ki kre­do. Šta sve je­dan glu­mac mo­ra da po­se­du­je? Ko­li­ko je de­li­kat­no bi­ti u glu­mi, po­zo­ri­štu, auten­ti­čan, svoj?

Čo­vek mo­ra da ra­di na se­bi da bi pro­na­šao osve­že­nje u sop­stve­nom bi­ću. U tom smi­slu ima raz­li­či­tih glu­ma­ca, a ja bih se­be svr­stao u onu ka­te­go­ri­ju dram­skih umet­ni­ka ko­ji se bes­kraj­no ra­du­ju no­vom ko­ma­du, pre­mi­je­ri, pa i sva­koj pred­sta­vi ko­ju igram, a ne­ke za­i­sta i du­go tra­ju. Od 14 pred­sta­va u ko­ji­ma tre­nut­no igram čak de­set njih su na re­per­to­a­ru vi­še od de­ce­ni­je, po­put „Kir Ja­nje”, „Mle­tač­kog tr­gov­ca”... Ni dan-da­nas na te pred­sta­ve ne od­la­zim sa umo­rom, mr­zo­vo­ljom. Na­pro­tiv! To je po­tvr­da da mo­že­mo da tra­je­mo, da po­zo­ri­šna umet­nost ni­je do te me­re efe­mer­na da bi tra­ja­la jed­nu, dve se­zo­ne. 

Igra­li ste to­kom ka­ri­je­re i u po­li­tič­kom te­a­tru. Da li ga je na­ša stvar­nost de­man­to­va­la, da li je ne­stao?  Od­no­sno, gde je da­nas nje­go­vo me­sto?

Po­li­tič­ki  te­a­tar iz se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka jed­no­stav­no je ne­stao. Po­sto­ji ne­ko­li­ko re­di­te­lja ko­ji po­ku­ša­va­ju da se u svo­jim pred­sta­va­ma ba­ve po­li­tič­kim te­ma­ma. Mo­žda ne dnev­no ak­tu­el­nim po­li­tič­kim, već pro­mi­šlja­njem o sta­nju de­mo­kra­ti­je, sta­nju ljud­skih pra­va. U ne­kim od tih pred­sta­va i igram. Tu mi­slim na Ste­ri­ji­ne „Ro­do­ljup­ce” re­di­te­lja An­dra­ša Ur­ba­na. Oli­ver Fr­ljić i Ko­kan Mla­de­no­vić re­di­te­lji su ko­ji se u ovom tre­nut­ku ba­ve ozbilj­nim po­li­tič­kim te­a­trom. Na­ža­lost, ne­ma ni dram­ske li­te­ra­tu­re, ni­ti auto­ra ko­ji pi­šu za ovu po­zo­ri­šnu for­mu. Kao da auto­ri­ma tre­ba vre­men­ska dis­tan­ca da sa­gle­da­ju vre­me u ko­me ži­vi­mo. Za­pra­vo, do­ga­đa­ju nam se ne­ve­ro­vat­ne stva­ri ko­je je ne­mo­gu­će do­seg­nu­ti li­te­ra­tu­rom. Da­kle, stvar­nost je mno­go stra­šni­ja ne­go što to mo­že da se sa­gle­da kroz li­te­ra­tu­ru. Tu ne mi­slim sa­mo na na­šu do­ma­ću sli­ku, već i na svet­sku: sta­nja du­ha, de­mo­kra­ti­je, ras­ko­la iz­me­đu bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih, mi­gra­na­ta... Ne­što od to­ga je, re­ci­mo, do­ta­kao re­di­telj Ja­goš Mar­ko­vić u pred­sta­vi „Ta­ko je ako vam se ta­ko či­ni” L. Pi­ran­de­la, a to je pi­ta­nje isti­ne.

La­ga­nje i sa­kri­va­nje isti­ne je mo­del ži­vlje­nja. Da li je isti­na, za­pra­vo, iz­mi­šlje­na ka­te­go­ri­ja? 

Ključ­no pi­ta­nje da­nas gla­si: šta je to isti­na. Isti­na se ap­so­lut­no iz­gu­bi­la. Za­što smo do­šli u tu si­tu­a­ci­ju, ne bih mo­gao da od­go­vo­rim, ali mi­slim da ima ve­ze sa pro­ble­mom ma­ni­pu­la­ci­je. Na taj na­čin se otu­plju­je oštri­ca glo­bal­nog mi­šlje­nja o vre­me­nu i sve­tu u ko­me ži­vi­mo i mo­guć­nost ot­po­ra. Ako o jed­noj is­toj te­mi sva­ko­dnev­no ima­te tri ili če­ti­ri sa­svim su­prot­na raz­mi­šlja­nja, shva­ta­te da se ne­ko po­i­gra­va sa va­šom in­te­li­gen­ci­jom. Sa dru­ge stra­ne, što se jav­no mnje­nje vi­še za­glu­plju­je – ono je u sve ve­ćoj kri­zi. I tu je pro­blem! Za­pra­vo ide­mo u dru­štvo za­bo­ra­va. Če­sto imam uti­sak kao da pa­ti­mo od ko­lek­tiv­nog Al­chaj­me­ra. Ima­mo ja­ko krat­ko pam­će­nje, da ne go­vo­ri­mo o bor­bi za op­sta­nak. I on­da po­sta­je­mo vo­a­je­ri u ovom sve­tu. Ne po­sto­ji vi­še ni rad­nič­ka kla­sa. Šta je kon­tra to­me, šta bi mo­glo da bu­de spa­se­nje? Teh­no­lo­gi­ja nas si­gur­no ne­će iz­vu­ći. Ve­ru­jem da će do­ći do uje­di­nja­va­nja no­ve mla­de ge­ne­ra­ci­je ko­ja će mo­ra­ti na ši­rem evrop­skom, svet­skom pla­nu da ka­že: ne!

To­kom ka­ri­je­re bi­li ste i bun­tov­nik, is­tra­ži­vač­ki ras­po­lo­že­ni u po­zo­ri­šnom smi­slu. Gde je po­zo­ri­šte da­nas?

Ima­mo mno­go kva­li­tet­nih umet­ni­ka. Pro­blem je ru­ko­vo­đe­nje kul­tu­rom, ali i od­nos po­li­tič­kih stra­na­ka, bez ob­zi­ra na to da li su na vla­sti ili opo­zi­ci­ja pre­ma njoj. Za njih je kul­tu­ra nu­žno zlo, va­žno sa­mo na pa­pi­ru. Ka­da se uzme ni­vo iz­dva­ja­nja iz bu­dže­ta, vi­di­te da je u vre­me Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća za kul­tu­ru iz­dva­ja­no mno­go vi­še ne­go da­nas. Uve­de­ni su, re­ci­mo, na­ci­o­nal­ni sa­ve­ti za kul­tu­ru ko­je su či­ni­li um­ni lju­di. Me­đu­tim, ni­je­dan od mi­ni­sta­ra iz tog do­ba ni­je na­šao za shod­no da se po­sa­ve­tu­je sa tim lju­di­ma, što je vr­lo in­di­ka­tiv­no. Sve­do­ci smo isto ta­ko par­tij­skog za­po­šlja­va­nja u kul­tu­ri. Par­tij­ci se­de u uprav­nim, ru­ko­vo­de­ćim od­bo­ri­ma. I u Bro­zo­vo vre­me su bi­li par­tij­ski ka­dro­vi na če­lu in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re, ali to su bi­li lju­di od ogrom­nog umet­nič­kog in­te­gri­te­ta. Na­ža­lost, to ni­je slu­čaj po­sled­nje dve-tri de­ce­ni­je. Ka­da je reč o po­zo­ri­štu, mi­slim da na­ma ne­do­sta­je  za­kon o po­zo­ri­štu ko­ji bi uki­nuo ova­kvo or­ga­ni­za­ci­o­no sta­nje ko­je ne po­sto­ji nig­de vi­še u sve­tu. Neo­p­hod­no je da se uve­de umet­nič­ka od­go­vor­nost, mo­guć­nost kom­pe­ti­ci­je, nad­me­ta­nja, od­no­sno kri­te­ri­jum šta je do­bro, neo­p­hod­no, a šta lo­še. I da se za lo­še od­go­va­ra.