Дирас у костиму бола

Спе­ци­јал­но за По­ли­ти­ку
Па­риз – Филм Ема­ну­е­ла Фин­ке­ла „Бол“, адап­та­ци­ја исто­и­ме­ног ро­ма­на Мар­ге­рит Ди­рас, иза­звао је то­ли­ко оду­ше­вље­ње у Фран­цу­ској да су се де­се­ти­не ва­жних ме­ди­ја, од пи­са­них до елек­трон­ских, ве­о­ма по­хвал­но огла­си­ли. Филм се при­ка­зу­је у ви­ше од три сто­ти­не са­ла у це­лој зе­мљи, а кри­ти­ке су јед­но­гла­сне, што је ве­о­ма ре­дак слу­чај. Та­ко­ђе се рет­ко де­ша­ва да европ­ски фил­мо­ви кон­ку­ри­шу бо­га­тој аме­рич­кој про­дук­ци­ји, али ово­га пу­та фран­цу­ско-бел­гиј­ски „Бол“ их је над­ви­сио. То се мо­же про­ту­ма­чи­ти чи­ње­ни­цом да се фран­цу­ска пу­бли­ка уже­ле­ла сво­је ве­ли­ке књи­жев­ни­це, ко­ја је оста­ви­ла та­кво ин­те­лек­ту­ал­но на­сле­ђе да ће увек би­ти ак­ту­ел­на и да ће јој се увек вра­ћа­ти, као и ти­ме да се филм по­ја­вио у нај­по­год­ни­јем тре­нут­ку. 

Ре­ди­тељ Ема­ну­ел Фин­кел је ма­е­страл­но адап­ти­рао текст Ди­ра­со­ве и на­пра­вио ва­жан филм о Фран­цу­ској и ње­ној исто­ри­ји, фо­ку­си­ра­ју­ћи се на По­крет от­по­ра и се­ћа­ње.

„Бол“ Ди­ра­со­ве је ауто­би­о­граф­ски ро­ман у ви­ду днев­ни­ка ко­ји је во­ди­ла за вре­ме ра­та и у ко­ме је опи­са­ла хап­ше­ње и де­пор­та­ци­ју свог му­жа Ро­бе­ра Ал­те­ма, чла­на По­кре­та от­по­ра, ин­тер­ни­ра­ног у ло­гор. У тек­сту је урав­но­те­жен од­нос фик­ци­је и ауто­би­о­граф­ског. Тај део из жи­во­та слав­не књи­жев­ни­це ка­да она че­ка по­вра­так из ло­го­ра та­да­шњег му­жа, по­кла­па се са суд­би­ном же­на ко­је су осу­ђе­не на ду­го и не­из­ве­сно че­ка­ње. У фил­му је при­ка­за­но вре­ме уочи осло­бо­ђе­ња и на­кон ње­га („рат ни­је пре­ста­јао да се за­вр­ша­ва”), по­вра­так у ре­ал­ност, от­кри­ће раз­ме­ра не­мач­ких зло­чи­на, по­вра­так пре­жи­ве­лих ро­би­ја­ша из ло­го­ра… 

Док је још Фран­цу­ска би­ла под не­мач­ком оку­па­ци­јом (ју­на 1944. го­ди­не), Мар­ге­рит (ту­ма­чи је Ме­ла­ни Ти­је­ри) очај­на, оче­ку­је ве­сти од свог му­жа. Она је и љу­бав­ни­ца Ма­ско­ла Ди­о­ни­зи­са (Бен­жа­мен Би­о­ле), при­ја­те­ља свог му­жа. Му­чи је пи­та­ње ка­ко да са­зна не­што о му­жу. У ту свр­ху ре­ди­тељ је ко­ри­стио и дру­гу ње­ну при­чу о то­ме ка­ко се су­пру­га, да би по­мо­гла свом му­жу, пре­пу­сти­ла сум­њи­вим су­сре­ти­ма с од­врат­ним аген­том Ге­ста­поа, ко­га сјај­но игра Бе­ноа Ма­жи­мел. Он је за­љу­бљен у њу, во­ли ње­не књи­ге, она ми­сли да га је при­до­би­ла. Али ка­да јој у јед­ном тре­нут­ку агент по­ка­зу­је фо­то­гра­фи­ју Фран­соа Ми­те­ра­на, она се пра­ви да га не по­зна­је. Та­да је схва­ти­ла да се он њо­ме слу­жи да из­да оста­ле чла­но­ве от­по­ра, и уда­љу­је се од ње­га и вра­ћа иш­че­ки­ва­њу. 

Глав­ни адут „Бо­ла“ у филм­ској вер­зи­ји је глу­ми­ца Ме­ла­ни Ти­је­ри ко­ју је Фин­кел иза­брао да игра ве­ли­ку да­му фран­цу­ске књи­жев­но­сти, мла­ду Ди­ра­со­ву. Круп­ни пла­но­ви ње­ног ли­ца су ту да по­сред­ством ње­га чи­та­мо, као у књи­зи из ко­је се ла­ко пре­по­зна­ју мо­но­ло­зи, на­пи­са­ни са сна­гом и не­ми­ло­срд­но­шћу, ко­ји су лајт­мо­тив фил­ма. Они се чу­ју у off-у. Кри­ти­ка је ис­та­кла да глу­ми­ца ни­ма­ло не по­ку­ша­ва да ими­ти­ра мо­дел, Ди­ра­со­ву, да би се пре­по­зна­ла спи­са­те­љи­ца, не­го да ова­пло­ћу­је же­ну ко­ја че­ка сво­га му­жа. То чи­ни, оце­њу­је кри­ти­ка, са ве­ли­ком драм­ском сна­гом, спе­ци­фич­ним ки­не­ма­то­граф­ским је­зи­ком, оства­ру­ју­ћи та­ко пра­во умет­нич­ко де­ло. 

Иако су бол и че­ка­ње основ­на нит фил­ма, уз при­чу ти­пич­но ди­ра­сов­ску о вер­но­сти и искре­ној пат­њи због љу­ба­ви, у фил­му, као и у књи­зи и у жи­во­ту, она во­ли дру­гог, Ди­о­ни­зи­са, са ко­јим ће по­сле ра­та има­ти и де­те. Раз­ди­ру је сум­ње, али и кри­ви­ца. Са стра­хом за­ми­шља по­вра­так му­жа, пу­ши ци­га­ре­ту за ци­га­ре­том, стал­но на иви­ци из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, сни­ма­на у ста­њу не­ког по­лу­сна, у ко­ме по­не­кад ви­ди са­му се­бе ка­ко хо­да и нер­во­зно че­ка. То удва­ја­ње је по­себ­но ва­жан и успе­шан део ре­ди­тељ­ског при­сту­па, ко­ји про­ме­ну ње­ног рас­по­ло­же­ња пра­ти ам­би­јен­тал­ном све­тло­шћу. За­ни­мљив је и де­таљ са сјај­ним ко­сти­ми­ма кроз ко­је се пра­ти ду­би­на ње­них рас­по­ло­же­ња, али и сва­ки пут при­ла­го­ђе­ним са­мим си­ту­а­ци­ја­ма. Кроз цео филм је она без шмин­ке, али у мо­мен­ту осло­бо­ђе­ња има и цр­ве­ну блу­зу и цр­ве­ни кар­мин на усна­ма.

По­себ­но до­бар и ва­жан део фил­ма је­сте по­след­њи су­срет у ка­фа­ни аген­та и књи­жев­ни­це, где се ви­ди ка­ко страх на­пу­шта јед­ну и пре­ла­зи на дру­гу стра­ну. Осе­ћа се не­мач­ки по­раз, иако ће упра­во у том тре­нут­ку још би­ти уби­ја­ња. Та­да се по­ја­вљу­ју пр­ви за­ро­бље­ни­ци и бек­ство Не­ма­ца. Са­мо спа­са­ва­ње Ан­тел­ма од­ви­ја се у стра­ху да не бу­де уби­јен, као и да не умре од сла­бо­сти, јер га до­но­се као кр­хо­ти­ну и же­на не­ма сна­ге да га ви­ди та­квог. 

Фин­ке­лов филм је фре­ска јед­ног бур­ног и не­срећ­ног вре­ме­на. Кроз ово јед­но че­ка­ње осе­ћа се и ви­ди че­ка­ње то­ли­ких же­на, од ко­јих не­ке ни­су до­че­ка­ле сво­је му­же­ве или де­цу. Јед­на од нај­бо­љих епи­зо­да у фил­му ве­за­на је за јед­ну мај­ку, Шу­ла­мит Адар, ко­ја упор­но че­ка сво­ју кћер­ку, иако је до­би­ла вест да је умр­ла у ло­го­ру. Фин­кел је умео да пре­не­се на екран сна­гу и искре­ност ка­рак­те­ри­стич­не за де­ло Ди­ра­со­ве, па се мо­же го­во­ри­ти о два ни­воа фил­ма: пр­ви је ја­чи­на осе­ћа­ња, а дру­ги фан­та­сти­чан књи­жев­ни дух Мар­ге­рит Ди­рас. Ако су не­ке сце­не по­не­кад ду­гач­ке или се по­на­вља­ју, ако те­шка осе­ћа­ња ко­ја пред­ста­вља и ши­ри мо­гу ду­бо­ко да нас уз­не­ми­ре, то зна­чи да је ре­ди­тељ упра­во по­сти­гао циљ. Омо­гу­ћив­ши да се свет ви­ди по­сред­ством по­гле­да и ре­чи ве­ли­ке књи­жев­ни­це, он је од „Бо­ла“ на­пра­вио бли­ста­ву при­зму кроз ко­ју се гле­да свет у ру­ше­ви­на­ма и по­ка­зао да се ли­те­ра­ту­ра и филм мо­гу са­вр­ше­но сла­га­ти.

Оста­ће мо­ре, оке­а­ни и чи­та­ње

На фран­цу­ској те­ле­ви­зи­ји, 1985. го­ди­не, Мар­ге­рит Ди­рас је на пи­та­ње ка­ко ви­ди сто­ле­ће ко­је до­ла­зи ре­кла: „Ми­слим да ће се чо­век пот­пу­но уто­пи­ти у ин­фор­ма­ци­ја­ма. У стал­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма о свом те­лу, те­ле­сној суд­би­ни, о свом здра­вљу, жи­во­ту сво­је по­ро­ди­це, о сво­јој пла­ти, о до­ко­ли­ци. То ни­је да­ле­ко од ко­шма­ра.” Пред­ви­де­ла је да ће екра­на би­ти на сва­ком ме­сту, као и да ни­ко­га не­ће би­ти да чи­та, за­то што ће сви гле­да­ти те­ле­ви­зи­ју… По њој, две­хи­ља­ди­тих не­ће би­ти свр­хе да се пу­ту­је, по­што ће свет мо­ћи да се оби­ђе за осам или пет­на­ест да­на. „У пу­то­ва­њу по­сто­ји вре­ме пу­та. Не ра­ди се о то­ме да се ви­ди бр­зо, не­го да се гле­да и жи­ви у исто вре­ме.” Али ни­је ви­де­ла све цр­но: „Ипак ће оста­ти мо­ре, оке­а­ни и по­том чи­та­ње. Љу­ди ће по­но­во све то от­кри­ти. Јед­ног да­на чо­век ће чи­та­ти и све ће се из по­чет­ка по­но­ви­ти.”