Се­о­бе аутобусима без возног реда

Слич­на ет­нич­ка „пре­гру­пи­са­ва­ња” у „рат­ним зо­на­ма” до­жи­ве­ли су и ве­ли­ки гра­до­ви. При­шти­на је не­ка­да има­ла око 44.000 Ср­ба, а на по­след­њем по­пи­су ре­ги­стро­ва­но их је 430; у За­гре­бу, Ср­ба је пред рат би­ло 45.000, а по­чет­ком ове де­це­ни­је 17.500; у Би­је­љи­ни је Му­сли­ма­на 1991. би­ло ви­ше од три­де­сет хи­ља­да, а на по­след­њем по­пи­су три­на­ест хи­ља­да Бо­шња­ка. 

Да ли је је­ди­но рат­ни те­рор до­вео до ових про­ме­на? Де­мо­граф Сте­во Па­ша­лић, про­фе­сор Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву, ка­же да ни­је и на­во­ди да је, кад је о Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни реч, то ти­пич­но еми­гра­ци­о­но под­руч­је, по­себ­но срп­ског и хр­ват­ског ста­нов­ни­штва, ка др­жа­ва­ма ма­ти­ца­ма – Ср­би­ји и Хр­ват­ској. 

– У свим ра­то­ви­ма на овим про­сто­ри­ма ре­ги­стро­ва­ни су од­ла­сци и по­ме­ра­ња ста­нов­ни­штва пре­ма про­сто­ри­ма на ко­ји­ма се оно осе­ћа­ло без­бед­ни­је – ко­мен­та­ри­ше проф. Па­ша­лић. 

Он об­ја­шња­ва да се у БиХ као нај­мар­кант­ни­ја по­сле­ди­ца ра­та 1992–1995. уоча­ва на­ци­о­нал­на те­ри­то­ри­јал­на хо­мо­ге­ни­за­ци­ја и упро­шће­ност ет­нич­ког мо­за­и­ка по­је­ди­них ре­ги­о­на. То ја­сно ука­зу­је на ет­нич­ко-вер­ску при­ро­ду гра­ђан­ског ра­та, као и на део узро­ка ко­ји је оп­ста­јао у ду­го­трај­ном, не­кад скри­ве­ном, а не­кад екс­пло­зив­но из­ра­же­ном ан­та­го­ни­зму ет­нич­ких за­јед­ни­ца. Да­кле, без пре­ци­зног утвр­ђи­ва­ња раз­ло­га за по­ме­ра­ње ста­нов­ни­штва и окол­но­сти ко­је су то пра­ти­ле, уз ра­све­тља­ва­ње до­при­но­са сва­ког при­сут­ног фак­то­ра, са­мо ли­не­ар­но ту­ма­че­ње ових де­мо­граф­ских до­га­ђа­ја да­ће по­гре­шну сли­ку о свим про­це­си­ма ко­ји су се од­ви­ја­ли у том пе­ри­о­ду. 

Уз ова упо­зо­ре­ња, проф. Па­ша­лић ка­же да је у БиХ то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на про­те­ра­но, пре­се­ље­но или је на­пу­сти­ло сво­ја стал­на ме­ста бо­рав­ка ви­ше од два ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка, тј. ско­ро по­ло­ви­на це­ло­куп­не ње­не по­пу­ла­ци­је. Ме­ђу њи­ма нај­ви­ше је Ср­ба, око 830.000, за­тим му­сли­ма­на Бо­шња­ка – 797.000 и на кра­ју су Хр­ва­ти с 350.000 ли­ца.

Из мно­гих гра­до­ва при­пад­ни­ци јед­не на­ци­је су се ма­сов­но исе­ља­ва­ли, они дру­ге на­ци­је су се до­се­ља­ва­ли, а о том ет­нич­ком „ин­же­ње­рин­гу” све­до­чи и јед­на ре­пор­та­жа („Ју­тар­њи лист”, аутор Кри­сти­на Тур­чин) из Гра­ча­ца у Хр­ват­ској, ма­ле ва­ро­ши у ко­јој је 1991. жи­ве­ло око 8.500 Ср­ба и 1.600 Хр­ва­та, да би кра­јем ле­та 1995. оп­шти­на би­ла пот­пу­но пра­зна: Хр­ва­ти су оти­шли ра­ни­је, а Ср­би у вре­ме „Олу­је”.

Исто­вре­ме­но, то­ком 1992. и 1993 у Хр­ват­ску су сти­гле хи­ља­де прог­на­них Хр­ва­та из сред­ње Бо­сне, ко­ји су до 1995. жи­ве­ли у из­бе­глич­ким на­се­љи­ма. На­кон „Олу­је”, врх др­жа­ве је до­нео стра­те­шку од­лу­ку да пра­зна се­ла и гра­до­ве на под­руч­ју тзв. САО Кра­ји­не на­се­ли из­бе­гли­ца­ма Хр­ва­ти­ма из БиХ, пи­ше по­ме­ну­ти лист. Јед­но­став­но љу­ди би до­би­ли од­лу­ку где ће – ви у Гра­чац, ви у Ко­ре­ни­цу, ви у До­њи Ла­пац... Љу­де су „то­ва­ри­ли” у ауто­бу­се и – кон­во­ји су кре­та­ли.

– Пе­де­сет-ше­зде­сет ауто­бу­са сти­гло је по но­ћи у Гра­чац. Ме­сец да­на пре то­га у Гра­ча­цу ни­је би­ло ни­ко­га, ме­сто је би­ло ру­и­ни­ра­но, уни­ште­но, пу­сто. До­че­ка­ла их је вој­ска, да­ла им хра­ну и пу­сти­ла их да се сна­ђу. Љу­ди, по­ро­ди­це с де­цом, стар­ци, сви су хо­да­ли по са­бла­сно пра­зном ме­сту и ула­зи­ли у ку­ће и ста­но­ве у ко­ји­ма ће на­ста­ви­ти да жи­ве. Ни­је би­ло ни стру­је ни во­де, ку­ће су би­ле пу­не мр­твих и жи­вих жи­во­ти­ња ко­је су тра­жи­ле хра­ну – при­ча је­дан од уче­сни­ка овог по­сле­рат­ног пре­се­ље­ња, али не као у вре­ме „вла­ко­ва без во­зног ре­да”, по­сле 1945. јер де­ве­де­се­тих го­ди­на то су би­ле ис­кљу­чи­во јед­но­на­ци­о­нал­не се­лид­бе.

Промене на КиМ

Према резул­татима пописа 1981. године, у Гњи­лану је живело 60.000 Ал­банаца и 19.000 Ср­ба, да би на попису 2011. било 88.000 Ал­банаца и 624 Ср­бина, у Пе­ћи је 1981. било 80.000 Ал­банаца и осам хиља­да Ср­ба, да би 2011. било 88.000 Ал­банаца и 332 Ср­бина, у Призре­ну је 1981. било 94.000 Ал­банаца и 12.000 Ср­ба, а пре­ма попису из 2011. било је 146.000 Ал­банаца и 237 Ср­ба.