БОРИС, ТОМА И МЕДВЕД ПУ

И ко још каже да се Срби не могу носити са Американцима? У САД је у току најважнија предизборна кампања на свету, у Србији је у току најважнија предизборна кампања у Европи. Наиме, остале су већ завршене. Да ли се онда подругљиво америчко питање: „Да ли вам иде боље него пре четири године”, може упутити и српском гласачком телу?

У сигурне спознаје политикологије спада и увид да се политичари не бирају, већ смењују. То значи: ако бирачима, а поготово њиховим новчаницима добро иде, онима на власти иде још боље; они онда остају на положају. Уколико бирачи осете да су их њихови лидери напустили, они их кажњавају, наравно у случају да постоји пристојна алтернатива. Проблем српских бирача је болешљива привреда са космичком корупцијом и понижење које је земља претрпела око Космета. И агенда ЕУ, која све више постаје главно спорно питање у кампањи.

Историја, географија и религија вас не осуђују на овај или онај пут, иако мењајући политику можете да промените и положај земље. Груби марксизам невероватно често можете да нађете међу западним капиталистима: „Оно што је заиста битно јесте привреда”. Али, у Србији то као да је сада заборављено и политика има тренутно највећи значај. Они који су за потписивање споразума са ЕУ рећи ће вам да управо од Споразума о стабилизацији и придруживању с ЕУ зависи и стање српске економије у будућности, они који се томе противе кажу да уопште нису антиевропљани, већ тренутно само неевропљани. Због Космета. Уколико на изборима победе тренутни неевропљани следеће генерације Срба биће постевропске. Јер, њима је европска идеја све даља. Но, уколико на изборима победе „тутори Срба на њиховом путу ка савршенству” бојим се да ће следеће генерације Срба бити више проамеричке него проевропске. Иако, укупно гледано Срби и не воле савршенство.

Дакле, једни су као реалисти са тихим презиром моралних питања као што је Космет, други су као државотворни традиционалисти којима је Космет главно питање садашњости и будућности Србије. Између та два става скоро да и нема превише инсистирања на одговорима око питања: да ли данас више зарађујете него пре четири године, какви су порези, је ли оптерећење сиромашних смањено, а богатих повећано, шта је са спољњим задужењем државе, запосленошћу и незапосленошћу, а шта са друштвеном патологијом, рецимо криминалом и општим порастом групног насиља.

Бирачко тело у Србији још увек није потпуно постидеолошко па да мења своју наклоност у зависности од тога да ли се сада живи боље него пре четири, две, или годину дана. Можда коалиција око ДС сматра да постмодерни српски бирач ипак не следи глас класе, идеологије и вере, већ девизу медведа Пуа. Наиме, на једној забави шумских животиња на питање који премаз више воли, џем или чоколаду, медвед Пу је одговорио: „Обоје, али хлеба могу да се одрекнем”. Коалиција око ДС хоће, дакле, обоје, и Космет и ЕУ. Меда Пу хлеба би се, ипак, одрекао...

Када пажљиво слушамо српске страначке лидере сви они своје заставе настоје да пободу у земљу и лево и десно и у средини. Обећавају фискалну дисциплину, „породичне вредности”, строже кривично правосуђе, лепше и боље школе, нове станове, сјајне кредите, и сви сада обилазе Роме и њихова насеља. Као да су у предизборна времена Роми у Србији и најпопуларнија етничка заједница. Што све заједно неодољиво подсећа на класну борбу. Пензије и бесплатно школовање? Велике компаније? Њихови профити, социјална сигурност запослених? На томе инсистирају социјалисти који су паметно одбацили све програмске строгости, а сачували све старо што је вредело.

Радикали са Томом Николићем несумњиво су изашли из оног десног угла у којем су били деведесетих година и сада су „конзервативци са срцем” заоденути у класичан политички дискурс Србије: и Космет и бољи живот грађана.

Лични квалитети свакако нису увек и политички, али у предизборној кампањи харизма или макар самоуверена опуштеност врло је важна ствар. То се, додуше, не може научити, али се може симулирати. Ту би Николић морао да избегава монотони ритам гласа и говор тела, јер то делује досадно. Лична скромност у предизборној кампањи доноси симпатије, али не обавезно и победу.

За разлику од Николића, Борис Тадић узима масу у своје руке, глади је, меси и уобличава. Труди се да му свака реченица погађа циљ, сваки гест, сваки осмех сигнал је податној маси, пре свега женама. Тадић наступа непоколебљиво сигурно у сопствену надмоћ, обећавајући раст и благостање под небом без и једног облачка.

О да, да не заборавим премијера Војислава Коштуницу. Први је председник који је Србију извео на светску сцену као нормалну државу која је способна да дефинише сопствене интересе, а да се то не доведе у везу са национализмом. Као прагматични политички борац увек је најбоље деловао када је био на ивици пораза.

У политичком животу 24 сата је дуго време.Прогностичка вредност анкета за испитивање јавности око избора у Србији почеће да расте тек после првомајских празника. То је стратешки моменат да се задовољи меда Пу у српским бирачима…