BORIS, TOMA I MEDVED PU

I ko još kaže da se Srbi ne mogu nositi sa Amerikancima? U SAD je u toku najvažnija predizborna kampanja na svetu, u Srbiji je u toku najvažnija predizborna kampanja u Evropi. Naime, ostale su već završene. Da li se onda podrugljivo američko pitanje: „Da li vam ide bolje nego pre četiri godine”, može uputiti i srpskom glasačkom telu?

U sigurne spoznaje politikologije spada i uvid da se političari ne biraju, već smenjuju. To znači: ako biračima, a pogotovo njihovim novčanicima dobro ide, onima na vlasti ide još bolje; oni onda ostaju na položaju. Ukoliko birači osete da su ih njihovi lideri napustili, oni ih kažnjavaju, naravno u slučaju da postoji pristojna alternativa. Problem srpskih birača je bolešljiva privreda sa kosmičkom korupcijom i poniženje koje je zemlja pretrpela oko Kosmeta. I agenda EU, koja sve više postaje glavno sporno pitanje u kampanji.

Istorija, geografija i religija vas ne osuđuju na ovaj ili onaj put, iako menjajući politiku možete da promenite i položaj zemlje. Grubi marksizam neverovatno često možete da nađete među zapadnim kapitalistima: „Ono što je zaista bitno jeste privreda”. Ali, u Srbiji to kao da je sada zaboravljeno i politika ima trenutno najveći značaj. Oni koji su za potpisivanje sporazuma sa EU reći će vam da upravo od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s EU zavisi i stanje srpske ekonomije u budućnosti, oni koji se tome protive kažu da uopšte nisu antievropljani, već trenutno samo neevropljani. Zbog Kosmeta. Ukoliko na izborima pobede trenutni neevropljani sledeće generacije Srba biće postevropske. Jer, njima je evropska ideja sve dalja. No, ukoliko na izborima pobede „tutori Srba na njihovom putu ka savršenstvu” bojim se da će sledeće generacije Srba biti više proameričke nego proevropske. Iako, ukupno gledano Srbi i ne vole savršenstvo.

Dakle, jedni su kao realisti sa tihim prezirom moralnih pitanja kao što je Kosmet, drugi su kao državotvorni tradicionalisti kojima je Kosmet glavno pitanje sadašnjosti i budućnosti Srbije. Između ta dva stava skoro da i nema previše insistiranja na odgovorima oko pitanja: da li danas više zarađujete nego pre četiri godine, kakvi su porezi, je li opterećenje siromašnih smanjeno, a bogatih povećano, šta je sa spoljnjim zaduženjem države, zaposlenošću i nezaposlenošću, a šta sa društvenom patologijom, recimo kriminalom i opštim porastom grupnog nasilja.

Biračko telo u Srbiji još uvek nije potpuno postideološko pa da menja svoju naklonost u zavisnosti od toga da li se sada živi bolje nego pre četiri, dve, ili godinu dana. Možda koalicija oko DS smatra da postmoderni srpski birač ipak ne sledi glas klase, ideologije i vere, već devizu medveda Pua. Naime, na jednoj zabavi šumskih životinja na pitanje koji premaz više voli, džem ili čokoladu, medved Pu je odgovorio: „Oboje, ali hleba mogu da se odreknem”. Koalicija oko DS hoće, dakle, oboje, i Kosmet i EU. Meda Pu hleba bi se, ipak, odrekao...

Kada pažljivo slušamo srpske stranačke lidere svi oni svoje zastave nastoje da pobodu u zemlju i levo i desno i u sredini. Obećavaju fiskalnu disciplinu, „porodične vrednosti”, strože krivično pravosuđe, lepše i bolje škole, nove stanove, sjajne kredite, i svi sada obilaze Rome i njihova naselja. Kao da su u predizborna vremena Romi u Srbiji i najpopularnija etnička zajednica. Što sve zajedno neodoljivo podseća na klasnu borbu. Penzije i besplatno školovanje? Velike kompanije? Njihovi profiti, socijalna sigurnost zaposlenih? Na tome insistiraju socijalisti koji su pametno odbacili sve programske strogosti, a sačuvali sve staro što je vredelo.

Radikali sa Tomom Nikolićem nesumnjivo su izašli iz onog desnog ugla u kojem su bili devedesetih godina i sada su „konzervativci sa srcem” zaodenuti u klasičan politički diskurs Srbije: i Kosmet i bolji život građana.

Lični kvaliteti svakako nisu uvek i politički, ali u predizbornoj kampanji harizma ili makar samouverena opuštenost vrlo je važna stvar. To se, doduše, ne može naučiti, ali se može simulirati. Tu bi Nikolić morao da izbegava monotoni ritam glasa i govor tela, jer to deluje dosadno. Lična skromnost u predizbornoj kampanji donosi simpatije, ali ne obavezno i pobedu.

Za razliku od Nikolića, Boris Tadić uzima masu u svoje ruke, gladi je, mesi i uobličava. Trudi se da mu svaka rečenica pogađa cilj, svaki gest, svaki osmeh signal je podatnoj masi, pre svega ženama. Tadić nastupa nepokolebljivo sigurno u sopstvenu nadmoć, obećavajući rast i blagostanje pod nebom bez i jednog oblačka.

O da, da ne zaboravim premijera Vojislava Koštunicu. Prvi je predsednik koji je Srbiju izveo na svetsku scenu kao normalnu državu koja je sposobna da definiše sopstvene interese, a da se to ne dovede u vezu sa nacionalizmom. Kao pragmatični politički borac uvek je najbolje delovao kada je bio na ivici poraza.

U političkom životu 24 sata je dugo vreme.Prognostička vrednost anketa za ispitivanje javnosti oko izbora u Srbiji počeće da raste tek posle prvomajskih praznika. To je strateški momenat da se zadovolji meda Pu u srpskim biračima…