Шири се лепеза неједнакости

Сле­де­ћу гру­па­ци­ју ко­ју по­ми­ње овај со­ци­о­лог чи­не они ко­ји за­у­зи­ма­ју сред­ње еко­ном­ске по­ло­жа­је. Они об­у­хва­та­ју са­мо 16,9 од­сто ста­нов­ни­штва (1,2 ми­ли­о­на), док 6,2 про­цен­та или њих 440.000, за­у­зи­ма­ју ви­ше сред­ње по­ло­жа­је, а оне нај­ви­ше – њих 1,9 од­сто (135.000).

Ко­је дру­штве­не гру­пе за­у­зи­ма­ју сва­ки од тих по­ло­жа­ја?

На­по­ми­њу­ћи да је ова по­де­ла ре­зул­тат ис­тра­жи­ва­ња на осно­ву три кри­те­ри­ју­ма – при­хо­ди, имо­ви­на и по­тро­шња – про­фе­сор Ла­зић ка­же да 1,9 од­сто нај­бо­га­ти­јих чи­не при­ват­ни би­зни­сме­ни – вла­сни­ци сред­њих и ве­ћих фир­ми, али и во­де­ћи ме­на­џе­ри тих фир­ми и ма­њи део по­ли­ти­ча­ра. То су они ко­ји рас­по­ла­жу, за на­ше усло­ве, огром­ном имо­ви­ном, има­ју ста­но­ве и ку­ће, ре­дов­но иду на лет­њи и зим­ски од­мор у ино­стран­ство, има­ју ко­лек­ци­је умет­нич­ких де­ла и сл.

Средњи слој чини само 17 одсто становништва

На со­ци­јал­ној сте­пе­ни­ци ни­же, сред­њи ви­ши слој, је­сте део струч­ња­ка у бо­ље­сто­је­ћим фир­ма­ма и део пред­у­зет­ни­ка – по­слов­них љу­ди ко­ји ни­су у са­мом вр­ху, као и нај­ве­ћи део по­ли­ти­ча­ра. То су они ко­ји сво­јим по­ро­ди­ца­ма мо­гу да при­у­ште „по­тре­бе ви­шег ре­да” као што су ква­ли­тет­но шко­ло­ва­ње де­це, до­бро опре­мље­на до­ма­ћин­ства ви­шег ква­ли­те­та, ре­дов­на пу­то­ва­ња и ле­то­ва­ња и, ре­ци­мо, ре­дов­не од­ла­ске у нај­ква­ли­тет­ни­је ре­сто­ра­не у цен­тру Бе­о­гра­да или не­ког дру­гог ве­ли­ког гра­да. 

Сле­де­ћу гру­па­ци­ју – сред­њи слој – чи­не, нај­ве­ћим де­лом, струч­ња­ци, за­тим сит­ни пред­у­зет­ни­ци, па и слу­жбе­ни­ци са сред­њом спре­мом у бо­ље­сто­је­ћим фир­ма­ма. То су они ко­ји мо­гу да за­до­во­ље основ­не по­тре­бе до­ма­ћин­ства и по­не­ку од по­тре­ба „ви­шег ре­да”. То зна­чи да по­вре­ме­но иду на ле­то­ва­ње, па и на зи­мо­ва­ње (јеф­ти­ни­ји сме­штај), да мо­гу да пла­ћа­ју шко­ло­ва­ње сво­је де­це, да со­лид­но опре­ме стан итд. Про­блем је у то­ме што сред­њи слој у Ср­би­ји чи­ни са­мо 17 од­сто ста­нов­ни­штва, док је нај­број­ни­ја гру­па (42 про­цен­та) оних чи­ји по­ло­жај озна­ча­ва­мо као ни­жи сред­њи. У ову гру­па­ци­ју спа­да­ју бо­ље­сто­је­ћи пен­зи­о­не­ри, део не­за­по­сле­них ко­ји има­ју не­ке дру­ге из­во­ре при­хо­да, ма­њи део НКВ и ПКВ рад­ни­ка и нај­ве­ћи део КВ рад­ни­ка, као и део слу­жбе­ни­ка са сред­њом струч­ном спре­мом. Реч је о три ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка ко­ји за­до­во­ља­ва­ју сво­је основ­не жи­вот­не по­тре­бе (ис­хра­на, ста­но­ва­ње, оде­ћа), али ни­шта ви­ше од то­га.

Нај­зад, тре­ћи­ну ста­нов­ни­штва с нај­ни­жим по­ло­жа­јем у Ср­би­ји чи­ни нај­ве­ћи део пен­зи­о­не­ра и не­за­по­сле­них, за­тим ве­ли­ки део (64 од­сто од њи­хо­вог укуп­ног бро­ја) НКВ рад­ни­ка, па и део КВ рад­ни­ка на при­вре­ме­ним и по­вре­ме­ним по­сло­ви­ма. Они је­два успе­ва­ју или и не успе­ва­ју да за­до­во­ље сво­је основ­не со­ци­јал­не по­тре­бе, ма­да и у овој гру­па­ци­ји по­сто­је раз­ли­ке из­ме­ђу нај­си­ро­ма­шни­јих и оних ко­ји су у не­што по­вољ­ни­јем по­ло­жа­ју.

Про­фе­сор ка­же да се од кра­ја осам­де­се­тих го­ди­на број пен­зи­о­не­ра и не­за­по­сле­них у гру­па­ци­ји нај­си­ро­ма­шни­јих по­ве­ћа­ва, а њи­хов по­ло­жај се по­гор­ша­ва у од­но­су на за­по­сле­не. Осим ма­лог де­ла по­слов­не и по­ли­тич­ке ели­те, од кра­ја осам­де­се­тих по­гор­ша­ва се по­ло­жај и оста­лих гру­па­ци­ја и тај тренд тра­је до 1995/96, ка­да до­ла­зи до по­ра­ста ди­фе­рен­ци­ја­ци­је, и то не ви­ше са­мо из­ме­ђу вр­ха дру­штве­не хи­је­рар­хи­је и оста­лих не­го и та­ко што де­ло­ви сред­њих сло­је­ва до­спе­ва­ју у бо­љи по­ло­жај. У дру­гој по­ло­ви­ни де­ве­де­се­тих по­бољ­ша­ва­ју се и по­зи­ци­је сит­них пред­у­зет­ни­ка ко­ји у то вре­ме ко­ри­сте раз­не по­год­но­сти си­ве зо­не по­сло­ва­ња. Ме­ђу­тим, по­сле 2000. го­ди­не струч­ња­ци по­чи­њу да при­сти­жу сит­не пред­у­зет­ни­ке и они за­јед­но чи­не но­ву сред­њу кла­су.

Због чега је разлика све више

И по­ло­жај оста­лих гру­па­ци­ја се де­ли­мич­но по­пра­вља, али рад­ни­ци – КВ, а по­го­то­во НКВ – као и ве­ћи­на пен­зи­о­не­ра и не­за­по­сле­ни све ви­ше за­о­ста­ју за сред­њим сло­јем, та­ко да сад има­мо три основ­не гру­па­ци­је: оне на вр­ху ко­ји се и да­ље одва­ја­ју од оста­лих, за­тим сред­њу кла­су ко­ја по­пра­вља свој по­ло­жај и у ап­со­лут­ном и у ре­ла­тив­ном сми­слу, док ни­жи сло­је­ви све ви­ше за­о­ста­ју и за вр­хом и за сред­њом кла­сом.

Ла­зић ка­же да је ова тен­ден­ци­ја ши­ре­ња „ле­пе­зе не­јед­на­ко­сти” ре­ги­стро­ва­на у ис­тра­жи­ва­њу од пре не­ко­ли­ко го­ди­на, а да но­ве ре­зул­та­те, на осно­ву ис­пи­ти­ва­ња ко­је је за­ка­за­но за про­ле­ће, тре­ба оче­ки­ва­ти то­ком ле­та.

На пи­та­ње за­што је у Ср­би­ји све ви­ше оних на нај­ни­жим и ни­жим сред­њим по­ло­жа­ји­ма и за­што не­јед­на­ко­сти ра­сту, про­фе­сор од­го­ва­ра да је узрок то­ме ре­ла­тив­но не­раз­ви­је­на еко­но­ми­ја због че­га су рад­ни­ци, по­го­то­во они ни­жих ква­ли­фи­ка­ци­ја, ве­о­ма сла­бо пла­ће­ни (200–250 евра). Про­бле­ме ства­ра и наш за­ка­сне­ли на­ступ на свет­ском тр­жи­шту (ка­сни­мо 10–15 го­ди­на), због че­га смо при­мо­ра­ни да стра­не ин­ве­сти­ци­је при­вла­чи­мо и ни­ским за­ра­да­ма. Ме­ђу­тим, со­ци­јал­не раз­ли­ке се по­ве­ћа­ва­ју и због не­спо­соб­но­сти на­ших син­ди­ка­та да за­шти­те нај­си­ро­ма­шни­је сло­је­ве.

Не­моћ, нео­р­га­ни­зо­ва­ност и не­за­шти­ће­ност ових со­ци­јал­них сло­је­ва нај­ви­ше до­при­но­се њи­хо­вом за­о­ста­ја­њу у од­но­су на дру­ге јер не­јед­на­ко­сти су у не­ким зе­мља­ма ве­ће, а у не­ким ма­ње, не­за­ви­сно од укуп­ног сте­пе­на њи­хо­ве раз­ви­је­но­сти. На при­мер, оне су ма­ње у Сло­ве­ни­ји и Сло­вач­кој не­го код нас, а ма­ње су у не­ким нај­ра­зви­је­ни­јим зе­мља­ма (Швед­ска) у од­но­су на не­ке дру­ге (САД). Пре­ма то­ме, уку­пан по­ло­жај ста­нов­ни­штва у Ср­би­ји се по­пра­вља по­ра­стом БДП-а, али сма­њи­ва­ња не­јед­на­ко­сти у дру­штву не­ма без од­го­ва­ра­ју­ћих ме­ра др­жа­ве за ко­је мо­гу да се из­бо­ре син­ди­ка­ти и по­ли­тич­ке пар­ти­је.