Последњи берач мимозе

Колико ће времена посветити зимском хобију, од кога може нешто и да заради, Данијелу Даду Вујновићу највише зависи од телефонских позива. Младом Кумборцу уочи Нове године, фебруарских задушница или на самом измаку сезоне цветања мимозе – пред 8. март најчешће стижу поруџбине за робу која расте у дворишту и на плантажи коју су пре четири деценије засадили његови родитељи.

Мимоза је на обале Бококоторског залива стигла са бродовима помораца пре више од једног века. Некада се од средине децембра до краја марта, када је време цветања, жутела обала од Котора до Херцег Новог. У граду са безброј скалина (степеница) средином 20. века тачније 1969. покренут је Празник мимозе, манифестација у част овог цвета, испраћаја зиме и карневалског дочека пролећа. Данас се последња оаза биљке нежних пупољака и још нежнијег мириса налази у четири месташца залива.

Кад замирише „талијанка”

У Зеленики, Кумбору, Ђеновићима, Баошићу, како се присећа Дадо Вујновић када је био дете, у сваком дворишту је било дрвећа мимозе. Његови родитељи су попут других примораца, у дане „мртве сезоне”, брањем цвета обезбеђивали додатни приход породичном буџету, прекраћивали дан.

Његов отац је касних седамдесетих година на плацу у забрђу, по крчењу шуме, одлучио да посади неколико десетина стабала „талијанке”. Није ни претпостављао да ће за неколико деценија плантажа и његови синови бити у малобројној групи од четрдесетак становника ових села који се и даље баве мимозом.

– Ово није сталан посао. Доживљавам га као хоби, али који може да донесе неки приход – искрен је Дадо. Ошишан по последњој моди, са широким осмехом попут манекена за насловне старне и физичке конституције због које помислите да би у спринту на 100 метара намучио и Јусеина Болта, тешко је повезати младића из Кумбора са букетима мимозама.

– То је породична традиција. Сећам се док смо били мали, мајка и отац беру, а ја са браћом скупљам гранчице које падну. Мирис ми се задржао у ноздрвама. И није му зато било као тинејџеру тешко да устаје у четири сата ујутро да би заливао младице које је отац посадио. А добра физичка спремност је и те како потребна за брање нежног цвета.

Дрво мимозе може да нарасте и 10 метара у висину. Да би почело да цвета потребно је да прође пет до шест година. Дадо се са посебним алатом, дугачким штапом на чијем крају је сечиво у облику слова „л“ пење и бере врхове. По стаблу може да се набере 30 до 100 кила, у зависности од величине крошње.

Објашњава да гране не смеју да се кидају, већ да се заламају. Такође, не сме да се уништавају основне гране, већ оне танке. Бере се док су бобице будућег паперјастог цвета још зеленкастожуте. Потом се остављају да се расцветају у кућним условима. То постиже тако што се увијају у листове старих новина, попут беба, и потапају у пластичне каде са водом, на температури од 40 до 50 степени, два дана. Тек тада букети су спремни за транспорт и да по приспећу остану свеже и паперјасте, неколико дана.

Какво лето – толико цвета

Какав ће бити „род” зависи од временских прилика.

– Када је топло лето и има пуно кише у септембру брже процветају, па идем у бербу већ почетком децембра. Ако је сува јесен онда се на цвет чека до Нове године. Хладнија лета буду узрок да се све помери за јануар, али онда цвета има до краја марта – објашњава наш саговорник.

Разликују се рана, средња и касна „талијанка” – по боји, мирису и величини цвета и пера (зелених листова). Некада су Бокељи узгајали „домаћу” мимозу коју карактерише ситан цвет, али нажалост њој прети нестанак.

Намеће се питање зашто други млади не крену његовим стопама? Дадо на то нема одговор, али уз осмех открива шта њега вуче да не одустане од плантаже, пењања по дрвећу, откупа од све малобројнијих мештана.

– Прија ми када сам у природи. Око стабала има пуно шибља, па док се некако пробијем до крошње не размишљам ни о чему. Све мирише, одатле се пружа прелеп поглед на залив, на море. Чују се птице. И то може да се доживи само три, четири месеца годишње.

Симбол слободе

Домовина рода мимозе, биљке пахуљастог цвета из породице акација, је далека Аустралија. У ове делове света најпре је стигла у 18. веку на обале Француске. Касније је почела да се узгаја у Италији, Русији, на Јадрану. У јужне крајеве Медитерана, па и обале Бококоторског залива, стигла је пре једног века. Пријају јој места без ветра, са много сунчаних дана. Осим цвета и гајења у циљу декорације зелених површина, дрво се користи у индустрији намештаја. У козметици постоје препарати са мирисном нотом мимозе. У цветној симболици представља женственост, осећајност, слободу.