Посао новинара

Интервју са председником Србије у „Политици” био је у понедељак тема уредничких колегијума скоро свих новина у граду. Није најважније, али је пријало то што су колеге из скоро свих редакција звале да би рекле: „Свака част, то је интервју”.

Има и оних који сматрају да „Политика” није добро обавила свој посао. Не допада им се начин, стил, сматрају да је могло боље.

А има и трећих, оних који мисле да са председником не сме тако да се разговара. Као новинару који је урадио тај интервју најзанимљивија ми је изјава Неде Тодоровић, професора новинарства. „Новинар не поставља питања, он ислеђује председника. Расправља се на непримерен, омаловажавајући начин. Тај део текста личи на стенограм испитивања окривљеног у полицији”, рекла је она за „Време”.

Срећом, новинарство нисам учио од Неде Тодоровић.

Уместо да каже да је посао новинара да поставља и тешка питања и да инсистира на одговорима, професорка каже да у интервјуу са председником државе „нема места ни свађалачком тону, нити скандалозном убацивању интервенција председниковог саветника за медије у заграде испод питања”.

За десетак година колико се бавим новинарством имао сам прилике да интервјуишем разне државнике и да им постављам тешка питања, али никада ми се ниједан саветник за медије није умешао у разговор. Зато су интервенције овог саветника објављене као део интервјуа. Он је својом вољом, не мојом, постао део тог разговора.

Уместо да каже да новинар не мора да допусти касапљење текстова, професорка је објаснила шта је дужност саветника за медије – „да тражи ауторизацију и да не дозволи објављивање спорног дела”. „Политика” је, да решимо и ту дилему, дозволила ауторизацију, дозволила да се прецизирају неки председниковиодговори, али није дозволила избацивање питања. Зато што то није ауторизација. Већ цензура.

Професорку и оне колеге које мисле да треба објављивати само „дотеране” интервјуе, који су прошли цензуру саветника и пи-арова, подсећам да је „Политика” раскинула са праксом да објављује да је саговорник рекао оно што није рекао. И да објављује да саговорник није рекао оно што је рекао. Ако је професорка Тодоровић заборавила законе новинарске професије, нека барем прочита Закон о јавном информисању. Тамо у члану 3 пише: „Новинари одговорни уредник јавног гласила дужни су да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно.”

Желео бих да верујем да ће својим студентима објаснити да новинари не чине кривично дело кад узимају изјаву од политичара, и притом користе диктафон. Да новинари не прикупљају грађу за полицију и тужилаштва. Желео бих да верујем да их не учи да, кад се власник медијамеша у уређивање, то заправо није мешање у уређивање.

„Посао новинара је да се потруде да политичарима буде непријатно, да истражују њихова изврдавања и недоследности и да их критикују”, написао је пре неки дан колумниста „Њујорк тајмса” Дејвид Брукс.

Зато што је „притискање” наш посао. Новинари треба да притискају оне који притискају грађане. То се, између осталог, зове контрола власти.