Певали су људи које воде у смрт

Сту­ди­ју по­чи­ње­те ту­ма­че­њем са­вре­ме­ног кон­тек­ста књи­ге „Ме­се­ча­ри – ка­ко је Евро­па кре­ну­ла у рат 1914” Кри­сто­фе­ра Клар­ка. Ка­ко у по­ме­ну­тој књи­зи ви­ди­те ре­флек­си­ју ти­пич­ног ста­ва За­па­да пре­ма кон­тек­сту на­стан­ка Ве­ли­ког ра­та?

Ка­да се на уму има Би­змар­ко­ва из­ја­ва да је Вил­хелм II јед­на „уси­ја­на гла­ва” ко­ја ће Не­мач­ку гур­ну­ти у рат, а да то­га не­ће би­ти све­стан, он­да Клар­ков за­кљу­чак да је кри­за ко­ја је до­ве­ла до из­би­ја­ња Пр­вог свет­ског ра­та (под­се­ти­мо на то да књи­га по­чи­ње Мај­ским пре­вра­том, а Са­ра­јев­ски атен­тат ви­ди као ње­го­ву то­бо­жњу ло­гич­ну по­сле­ди­цу), би­ла „плод за­јед­нич­ке по­ли­тич­ке кул­ту­ре”, у нај­ма­њу ру­ку, не сто­ји. Ве­ли­ку ме­диј­ску па­жњу „Ме­се­ча­ри” су има­ли у за­пад­ним зе­мља­ма, а на­ро­чи­то је сла­вље­на у Не­мач­кој где је мно­ги­ма пао ка­мен са ср­ца због то­га што се та зе­мља те­ре­ти за је­дан свет­ски рат ма­ње. Ту сла­ву је Кларк пла­тио по­ли­ти­зо­ва­ним за­кључ­ком, али је се­би као исто­ри­ча­ру учи­нио ме­две­ђу услу­гу. 

За­ни­мљи­во је да сво­ју сту­ди­ју за­вр­ша­ва­те ту­ма­че­њем ци­та­та не­мач­ких по­ли­ти­ча­ра из Ан­дри­ће­вих де­ла. Из ко­јих је све раз­ло­га Ан­дрић ци­ти­ран?

Не­мач­ки пред­сед­ник Хер­цог је у Бун­де­ста­гу, 1999. го­ди­не, на­вео из ро­ма­на „На Дри­ни ћу­при­ја” опис хај­ке на Ср­бе по­сле ве­сти да је је­дан Ср­бин убио пре­сто­ло­на­след­ни­ка ка­ко би ука­зао на мо­гу­ће по­губ­не по­сле­ди­це рас­плам­са­ле по­ле­ми­ке пи­сца Мар­ти­на Вал­зе­ра, ко­ји је јав­но за­тра­жио да се пре­ста­не са ко­ри­шће­њем Аушви­ца као „мо­рал­не то­ља­ге” про­тив Не­ма­ца, са Иг­на­цом Бу­би­сом, пред­став­ни­ком не­мач­ких Је­вре­ја. При то­ме је Хер­цог из­о­ста­вио из ци­та­та да се про­га­ња­ју Ср­би, а да су про­го­ни­те­љи му­сли­ма­ни и Хр­ва­ти, јер у то вре­ме ни­је би­ло упут­но по­ми­ња­ти их у по­зи­тив­ном сми­слу, а по­нај­ма­ње го­во­ри­ти о њи­ма као жр­тва­ма. Исте го­ди­не је не­мач­ки ми­ни­стар од­бра­не Ру­долф Шар­пинг, ци­та­том из при­по­вет­ке „Пи­смо из 1920. го­ди­не”, по­ку­шао да оправ­да не­мач­ко вој­но ан­га­жо­ва­ње про­тив Ср­би­је. На­вео је ре­чи Мак­са Ле­вен­фел­да о мр­жњи као опа­сно­сти у Бо­сни, за­бо­ра­вља­ју­ћи при то­ме да је Ле­вен­фелд по­ги­нуо као ле­кар у Шпа­ни­ји то­ком бом­бар­до­ва­ња ко­је је из­вр­ши­ла упра­во не­мач­ка „Ле­ги­ја Кон­дор”. 

Да ли је у при­по­ве­ци „Лаж” за­и­ста по­сто­ја­ла кри­ти­ка Бро­за и слич­ност са Па­стер­на­ком ка­кву је „учи­та­ла” за­пад­но­бер­лин­ска штам­па?

Го­ди­не 1957. из­ла­зе Па­стер­на­ков „Док­тор Жи­ва­го” у Ита­ли­ји и Ђи­ла­со­ва „Но­ва кла­са” у Аме­ри­ци. Би­ло је то вре­ме Хлад­ног ра­та у ко­ме је пи­са­на реч би­ла ја­ко сред­ство у об­ра­чу­ну са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ком. Ка­ко је Ју­го­сла­ви­ја по­чет­ком 1958. го­ди­не пр­ви пут но­ми­но­ва­ла Ан­дри­ћа за Но­бе­ло­ву на­гра­ду, бер­лин­ски „Та­гес­шпи­гел”, ко­га је осно­ва­ла аме­рич­ка вој­на упра­ва, бр­зо­пле­то је по­чет­ком 1959. про­ту­ма­чио Ан­дри­ће­ву при­чу „Лаж” као кри­ти­ку ју­го­сло­вен­ског пред­сед­ни­ка, хо­те­ћи да по­ву­че па­ра­ле­лу са Па­стер­на­ком ко­ме је прет­ход­не го­ди­не до­де­ље­на Но­бе­ло­ва на­гра­да. Мно­го то­га у при­чи „Лаж” о хи­ро­ви­том, ла­жљи­вом и лу­ка­вом Омер-па­ши ишло је на ра­чун Бро­за, али и на сва­ког дру­гог вла­сто­др­шца. По­ред ни­за асо­ци­ја­ци­ја на мар­ша­ла, лу­кав­ство ауто­ра при­че је би­ло што се усред па­не­ги­рич­ких на­сло­ва у тро­бро­ју „Бор­бе” за Дан Ре­пу­бли­ке на­шао и круп­ни на­слов „Лаж”.

По­во­дом Ан­дри­ће­ве при­по­вет­ке „Пи­смо из 1920. го­ди­не” из 1946, на­во­ди­те об­ја­шње­ња за не­ко­ли­ко из­ме­на са­мог на­сло­ва ко­је је ура­дио сам Ан­дрић. Ка­ко об­ја­шња­ва­те из­ме­ну ко­ја го­во­ри о бу­ду­ћој 1992. го­ди­ни и кључ­ну реч „мр­жња” ?

Ис­пр­ва је при­ча на­сло­вље­на са „На уском ко­ло­се­ку” (фраг­мент), за­тим са „Мр­жња”, да би се на кра­ју при­по­ве­дач од­лу­чио за на­слов у ко­ме се до­го­ди­ла ома­шка: „Пи­смо из г. 1992”. Иза­шла је под на­сло­вом „Пи­смо из 1920. го­ди­не” у са­ра­јев­ском ча­со­пи­су „Пре­глед”. И ру­ко­пис при­по­вет­ке по­ка­зу­је нео­бич­но ве­ли­ки број ауто­ро­вих ин­тер­вен­ци­ја. Ме­ња­њем на­сло­ва аутор је тра­гао за оним ко­ји ће, по­пут ли­ка Мак­са Ле­вен­фел­да, да му пру­жи сло­бо­ду да одр­жи мо­рал­ну при­ди­ку су­на­род­ни­ци­ма обо­ле­лим од мр­жње ко­ја је до­ве­ла до стра­вич­них зло­чи­на у Дру­гом свет­ском ра­ту. Пи­смо да­ти­ра­но са 1920. го­ди­ном упу­ћу­је на Кра­ље­ви­ну СХС чи­ме је оси­гу­рао се­бе и ре­дак­ци­ју ча­со­пи­са од не­же­ље­них по­сле­ди­ца од ре­жи­ма ко­ме је та мо­нар­хи­ја би­ла мр­ска. Са­крив­ши се иза по­кр­ште­ног Је­вре­ји­на не­мач­ког име­на и пре­зи­ме­на, Ан­дрић је мо­гао без ус­те­за­ња да ка­же шта ми­сли о ме­ђу­на­ци­о­нал­ној мр­жњи у Бо­сни у пи­сму ко­је Макс пи­ше сво­ме дру­гу у Бе­о­град. По­је­ди­ни де­ло­ви то­га пи­сма спа­да­ју у нај­ци­ти­ра­ни­ја ме­ста Ан­дри­ће­ве про­зе. 

По­себ­но по­тре­сно опи­су­је­те „уски ко­ло­сек од Са­ра­је­ва до Сла­вон­ског Бро­да” на Ђур­ђев­дан 1942. го­ди­не... На ко­ји, пак, на­чин ту­ма­чи­те дру­ги из­ме­ње­ни на­слов при­по­вет­ке „Уски ко­ло­сек”?

Да, то је ствар­но би­ло по­тре­сно. Уста­ше су у Са­ра­је­ву, на Ђур­ђев­дан 1942. го­ди­не из за­тво­ра из­ву­кле три хи­ља­де Ср­ба и му­сли­ма­на ко­ји су се из­ја­сни­ли као Ср­би и угу­ра­ли их и до две сто­ти­не у ва­го­не у ко­је мо­же да ста­не са­мо че­тр­де­сет љу­ди. То­ком во­жње ка Сла­вон­ском Бро­ду не­ко је за­пе­вао сев­да­лин­ку „Ђур­ђев­дан”, а он­да се за­о­ри­ла чи­та­ва ком­по­зи­ци­ја. Пе­ва­ли су љу­ди ко­је во­де у смрт. Под „уским ко­ло­се­ком” се у Бо­сни од вре­ме­на из­град­ње те пру­ге под Аустро-Угар­ском под­ра­зу­ме­вао те­жак, ску­чен жи­вот. На­ме­ра ауто­ро­ва би­ла је по­све дру­га­чи­ја.

Андрићева изјава о Степинцу

Под­се­ти­ли сте по­но­во на Ан­дри­ће­ву из­ја­ву о Сте­пин­цу, ко­ју је пр­во­бит­но пре­не­ла „По­ли­ти­ка”. Ка­ко Ан­дри­ће­во ми­шље­ње ви­ди­те по­во­дом ини­ци­ја­ти­ве да Сте­пи­нац бу­де бе­а­ти­фи­ко­ван?

Док је Сте­пи­нац 1952. го­ди­не био на од­слу­же­њу ка­зне, из­ре­че­не на мон­ти­ра­ном про­це­су, про­гла­шен је за кар­ди­на­ла. Ан­дрић, за­јед­но са не­ко­ли­ци­ном во­де­ћих ин­те­лек­ту­а­ла­ца, по­зван је да дâ из­ја­ву за „По­ли­ти­ку”. Сте­пин­ца ни­је по­ме­нуо, већ је кри­ти­ко­вао по­на­ша­ње „ка­то­лич­ке хи­је­рар­хи­је” за вре­ме НДХ. За та­кву из­ја­ву је имао мо­рал­но по­кри­ће, јер је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та због уста­шких зло­чи­на ко­је над­би­скуп Сте­пи­нац ни­је по­ку­шао да спре­чи, за­тра­жио да се из­бри­ше да је ка­то­лик и да се во­ди као „без ве­ре”. Ан­дрић је са­ве­то­вао Љу­бу Јан­дри­ћа, ко­ји је као де­те био за­то­чен у Ја­се­нов­цу и пи­сао ро­ман о том ло­го­ру, да та те­ма тра­жи „па­жљив при­лаз, али и исти­ну до бе­ло­да­но­сти”. Ми­слим да би то зах­те­вао и да­нас.