И Кофи Анан у Дујковићевој сенци

Најбољи српски фудбалски тренер, у протеклих десетак и више година, по свим званичним мерама је Ратомир Дујковић(61). Његова играчка и тренерска каријера везана је за Црвену звезду. Био је голман, а сад је тренер са комплетном визијом игре. Тај његов тренерски таленат нису препознали у Звезди, па је то морао да доказује у четири земље које је извео из фудбалског мрака.

Радио је у Венецуели и као селектор и као тренер клубова, а у Мијанмару (Бурми), Руанди и Гани само као селектор. Са свим екипама бележио је значајне успехе, а посебно са два афричка састава. Руанда је 2004. године први пут у историји стигла до финалног дела првенства Африке, а Гана је 2006. први пут дошла на Шампионат света. И то до другог круга такмичења!

У Кини је од октобра 2006. године вођа два састава: младог, односно Олимпијског тима, и најбоље државне екипе. Кинези су фудбалски почетници. Немају права на велики оптимизам ни уочи Олимпијских игара, које организују у августу, ни уочи Шампионата света у Јужној Африци (2010). Ипак, сву наду полажу у тренера. Он је, пре пет дана, довео у Београд младу екипу Кине због пријатељског сусрета са одговарајућим саставом Србије. Ова утакмица играће се у среду на терену стадиона ОФК Београда. 

Зашто нисте прихватили понуду из Србије?

Желео сам у јесен 2006. године, после Шампионата света у Немачкој и одласка из Гане, да будем фудбалски селектор Србије. Али, председник Савеза Звездан Терзић је имао један услов: тражио је моју гаранцију да ћемо бити учесници Шампионата Европе у Аустрији и Швајцарској (јун 2008). Нисам то могао тек тако да прихватим. Нудио сам озбиљан рад на четири године. И нисмо се договорили. Положај селектора добио је Шпанац Хавијер Клементе, али, на жалост, није успео.

Како сте се тада осећали?

Био сам и тужан, а потом и срећан. Тужан због чињенице да нећу бити први српски фудбалски селектор и да ћу опет морати да идем из Београда, а срећан због ранг-листе Светске фудбалске федерације на којој сам, после Шампионата света у Немачкој, био девети тренер света. Оно што ми је у том слављу засметало је чињеница да сам добио честитке са свих страна сем из – Србије... Тада сам се сетио речи покојног Велибора Васовића, фудбалера Партизана, Звезде и Ајакса. Увек је говорио: Злоба и завист су најчешћа српска „занимања”. 

Зашто сте 1992. отишли из Звезде?

Био сам тренер голмана и кад смо освојили титуле првака Европе и света. Имао сам тада, искрено речено, мизеран третман. То ме је болело. Осећао сам да могу много више да учиним у тренерском послу, а у клубу сам наилазио на хладан однос. Нису имали времена за мене. Сви су били заузети одласком играча у иностране екипе, наплатом две највеће међународне титуле, па сам отишао и ја...

Ко Вам помаже у Кини?

Оформио сам штаб и од наших стручњака. Уз мене, у Олимпијској екипи, су, поред кинеских тренера, и двојица Срба: тренер голмана Стеван Мићић и стручњак за кондицију Александар Томић. А у раду са „А” селекцијом први тренер ми је Владимир Петровић Пижон, а кондициони Жељко Бољевић. 

Како Вас доживљавају у Кини?

Као њихову велику наду. Олимпијски тим им је, у првим сусретима, дао ту наду. Играмо офанзивно, брзо, модерно... А резултати су били половични. Губили смо и побеђивали. Бајерн нас је победио са 7:3 на отварању Олимпијског стадиона у Пекингу. Победили смо Ницу с 1:0 на турниру у Тулону, а у финалној утакмици изгубили смо од Француске са 3:1... Олимпијски тим је, аутоматски, као домаћин, учесник Олимпијаде, а најбољи састав се за одлазак на Светско првенство у Јужну Африку бори против Ирака (први меч 1:1), Аустралије (0:0) и Катара. Прве две екипе иду у други круг овог такмичења...

Каква је Кина?

Много ми се допада. Њихова култура је фантастична. Они су направили бум у свему, у правом смислу те речи. „Експлодирали су” у свом сферама живота. Пекинг је као Њујорк! Једини проблем је саобраћај. То је тешко регулисати иако непрестано граде широке булеваре, надвожњаке, мостове... Цела земља је прелепа. Стварно сам одушевљен. Кинези су јако вредни, интелигентни и, што је посебно значајно, веома поштени.

Где станујете?

У дипломатик кампу, у посебно уређеном делу Пекинга, који је апартманска оаза у централној зони града. Постоји контрола уласка и изласка из „кампа”, али није строга. Довољно је показати пасош и рећи да, на пример, идете код мене, и они ће Вас пустити. Кретање свим улицама, у свим деловима града, у свако доба дана и ноћи, је потпуно безбедно. Мој једини „проблем” је што ме препознају, па ме, заустављају, нешто питају, храбре, траже аутограме, а кад долазим на стадион, да гледам неку утакмицу, сви устају и поздрављају ме аплаузом...

Да ли Вас то подсећа на Гану?

Гана је много мања земља, па сам се сродио с народом. На пример: у две анкете, пре и после Шампионата света у Немачкој, био сам, у Гани, много познатија личност него Кофи Анан, а он, не само да је Ганац, него је тада био и генерални секретар Уједињених нација. То, наравно, више говори о популарности фудбала него о мени лично, али пријало ми је...

Чиме су Вас Ганци још задужили? 

Великим поштовањем. То што сам, као селектор, одвео Гану на њихов први фудбалски шампионат света и то што смо тамо, у Немачкој, после победа у сусрету са Америком (2:1) и Чешком (2:0) ушли у осмину финала, где нас је победио Бразил (3:0), али и уз помоћ судије, био је и знак да Ганци желе да останем са њима. Али, ја то нисам могао из више разлога. Толико су били упорни да ме је на разговор, позвао и Џо Куфур, председник државе Гане! Али, човек ме, ипак, разумео. Рекао ми је: „Остајете у нашим срцима. За Вас је Гана увек отворена земља.” 

Помињете судију, зашто?

Судија меча Бразил – Гана био је Словак Михел Лубош. Бразилци су, после много мука, и наших шанси, постигли други гол, а судија, било је очигледно, није желео да види да се Бразилац Адријано налазио у офсајд позицији. Устао сам са клупе и рекао му: „Узмите дрес Бразила да знамо о чему се ради”. И Лубош ме избацио са терена. Одлучио сам, ипак, да му се после утакмице извиним. Али, кад сам видео да је Лубош, после меча, и то на терену, тражио и узео дрес од Роналда, одустао сам од извињења. Он ме је, на моје запрепашћење, послушао. А Фифа је на све ово „мудро” ћутала.

Како се живи у Гани?

Утицај Енглеза на живот у Гани је оставио дубок траг. Ред се поштује на сваком месту. И у чекању таксија. Сви журе, али нико се не гура. Тако је на свим јавним местима, у ресторанима свих националних „боја”, од јапанских до шпанских. Хотели у Акри задовољавају све стандарде. Акра, главни град Гане, је на мору. Све плаже су дуге и песковите. Уз обалу има низ малих ресторана са изобиљем хране од морских плодова. Веома је безбедна земља. Свуда може да се једе и безбрижно шета.

А каква је Руанда?

То је питоми део централне Африке. Кад кажем „питоми” мислим на природу, па и на људе. Али, не може се заборавити да је то она земља која је 1994. године у грађанском рату, у борбама два племена, сахранила више од милион особа, највише младих! Сад је, наравно, све мирно и у овој малој држави, која по конфигурацији терена личи на Шумадију. Немир сам им, 2004. године, донео само ја. Одвео сам их на финални турнир Првенства Африке. То је било њихово прво такмичење на том нивоу.

Чиме Вас је опчинила Венецуела?

Свуда је лепо, али за Венецуелу, ме везују непоновљиви догађаји. То је земља вечитог лета, рај на земљи... Ту је температура, и на 800 метара надморске висине, у току целе године, 31 степен. То је земља свих врста бујног зеленила и цвећа, а највише има орхидеја. У Венецуели имам диван круг пријатеља и ван спорта. Они су опуштена нација. Живе у изобиљу. Четврти су извозници нафте у свету. Често се, са супругом Миленом, враћам у Венецуелу, на море, у наш мали стан. Ту је купање, и опште уживање у природи, могуће у току целе године...

Кога са свих тих простора посебно памтите?

То је Хамани Драман (23) из Гане. Био је мали сеоски фудбалер, али видео сам у њему велики играчки потенцијал. Постао је стални члан државног тима. Послао сам га у Црвену звезду, али проценили су да није за њих... Отишао је у Турску, а сад је члан московске Локомотиве. Често ми се јавља. У Немачкој, у утакмици против Американаца (2:1), постигао је гол, а дан касније пренео ми је расположење мајке и оца: „Моји родитељи нису били само срећни због мог успеха, били су срећни и због Вас, јер сте ме извели на прави пут. Родитељима сам купио стан у Акри захваљујући, пре свега, Вама. Хвала Вам много.”