Настанак шарених села

Између те две временске одреднице, крајем 19. и почетком 20. века, преовлађивали су белези у виду стела, камених плоча разних облика са капићима и крстовима на врху, постољем у облику храма и масивним лежећим плочама на којима је у рељефу уписано ко подиже споменик, ко лежи под плочом и име мајстора каменоресца. Споменици ове врсте су од пешчара, украшавани рељефном представом покојника у народној ношњи, са штапом, амрелом, корпицом у руци, цветном лозицом, голубом који кљуца грожђе, или алатом за неки занат. Допуњују их геометријски мотиви, представа распећа у крсту и богати текстови о покојнику и ожалошћенима.

Поред разноврсне орнаментике и епитафа, одликују их и делимично очувани трагови бојења. Да би лик и слово били лепши и видљивији, и још из даљине привукли пажњу пролазника, бојени су у плаво, црвено, црно и бело, па их је народ прозвао „шарена села”. Од свих, наjдуже се одржала плава, боја даљине, плаветнило тајни. По народном веровању, плава, као и црвена, штити од урока. Плаво је боја неба, мора, атмосфере, свега далеког и тајновитог, њоме се спасавају мртви од заборава.

Овакве споменике потписују веома цењени каменоресци са овог побрђа: Јосиф Симић Теочинац, Драгић Петровић из Рожаца, Урош Марковић из Прањана, Миленко Радовановић из Гојне Горе, Радосав Чикириз из Ртију у Драгачеву. Споменици подигнути од Првог светског рата до средине прошлог века углавном су у виду обелиска од зеленог и сивог камена са урезаним крстом и текстом, и уграђеном сликом преминулог.

– На подручју Моравичког округа сачувани су бројни надгробници али су, нажалост, у највећем броју случајева запуштени или урушени јер о њима више нико не води рачуна. За очување је задужен Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, мада због обима посла и редовног недостатка средстава није у прилици да то чини на одговарајући начин. Све чешћи, за невољу, јесу случајеви да неучени мајстори и родбина покојникова из најбоље жеље покушају да поправе поломљени споменик или га обоје, али масном фарбом, и тиме учине више штете него користи. У Основном суду у Чачку, пре две године, чак је покренут спор због бојења већег броја споменика на гробљима у Негришорима и Тијању, који су под заштитом као споменици културе – истиче Ивана Ћирјаковић.

Ако не постоји национални план заштите, а установе надлежне да одржавају овакве целине немају средства ни могућности да о њима брину, како их онда очувати?

– Посао стручњака је да ради на проналажењу и документовању старих гробаља и споменичких целина. То подразумева детаљан опис надгробника, преписивање текста, мерење димензија и одређивање степена очуваности, као и предлог могућих мера заштите – вели етнолог.

О гробљима и надгробним споменицима није довољно писано, али се тог посла, на посебан начин, за живота латио Радојко Николић, професор књижевности из Чачка. У својој „Каменој књизи предака” описао је велики број гробаља и споменика из Драгачева, где је прегледао и знао сваки камен. Поред те књиге, постоји и стручни каталог Невенке Бојовић, својевремено етнолога у чачанском Народном музеју, а она је пописала и објаснила орнаментику надгробника из околине Ивањице и Чачка.

Иначе, само на подручју Чачка, где сада живи 114.000 становника, има укупно 126 гробаља.