Осам деценија молила се у манастиру

С узбуђењем, приметило се, поцепала је први слој омота, дебели бели папир, на саставцима повезан лепљивом траком, испод којег се појавила ланена крпа. Раскрилила је и њу, па се из двоструког завежљаја указала књига стара четири стотине година. Вук Караџић је 1826, после обиласка храмова у клисури, Јеванђеље описао као део никољске ризнице нарочите лепоте: „У њему су изображена сва четири јеванђелиста, сваки пред својим јеванђељем, с различитим шарама и гранама, до удивљења прекрасним”.

Мало доцније, за столом гостопримнице Никоља, испричала ми је како се девојка, рођена маја 1919. у Бингулама у Срему, као дванаесто дете у својих, обрела у манастирском животу и свету:

– Уочи Крстовдана 1938. године, видим, девојке се удају. Куда ћу ја? Отмем се од мајке и први пут дођем у Србију, у Жичу на сабор богомољаца. Решила сам да останем и изабрала Јовање у Овчарско-кабларској клисури, мада ми је владика Николај Велимировић говорио: „Немој, ћерко, у Јовање, тамо умиру од глади”.

Преживела је и шаку манастирске проје на дан, и напад Бугара 1943. године.

– Враћале смо се из Овчар Бање у манастир, у средини игуманија Катарина, нас две искушенице поред ње, и још двојица ђака. Бугари су запуцали из пушке и погодили игуманију, умрла је после два и по сата. Мислили су, веле, да је калуђер, јер је носила камилавку. Као да је нека разлика.

После једанаест година искушења, млада Сремица замонашила се 1949. у Јовању и 1954. године, кад је манастир порушен због градње хидроелектране, са свим сестринством прешла у Никоље, најстарији манастир у клисури, саздан по прилици крајем 14. века.

Примила ме и уочи Божића 2011, тада већ умањене снаге.

– Мати је поручила да идете код ње, горе – рече ми дежурна калуђерица у гостопримници.

А горе, у углу манастирске кухиње, сестре јој бејаху наместиле једну клупу са простирком, где се одмарала, али је и тада чило устала да се поздравимо. Поразговарали смо кратко, и то је био једини пут да крочим у одаје неког сестринства.

– Немамо сталних прихода, а ове године немамо ни помоћи, али некако састављамо крај с почетком. За огрев користимо нашу шуму, мада и то неко мора да нам помогне, исече и превуче. А у штали у Пријевору имамо две краве и 15 оваца, код своје воденице.

Та манастирска пoточара нa Каменици, метоху десетак километара удаљеном, јесте благодарје Милоша Обреновића Никољу и прича за себе.

Историчари су забележили да је кнез 1813. године, после пропасти Првог устанка, жену Љубицу и децу склонио у Никоље. Постојао је договор да у одсудном часу, уколико не буде друге, најпре убије своју породицу а затим се против Турака бори до краја. У Никољу, Милошу је умро син Петар, којег је крстио Карађорђе именом свог оца. Наклоност ка манастиру Милош је показао већ 1817. године, кад је обновио храм и поклонио му имање. Три године иза тога, за спомен своје фамилије заповедио је да се Каменица зајази у Пријевору, ту поставе каменови и бадањ и тако тадашњем братству Никоља приложио воденицу која и данас меље.

Повесничари чачански, Делфина Рајић и др Милош Тимотијевић, описују да је Никоље најдуговечнији храм у Овчарско-кабларској клисури, подигнут крајем 14. века, а једно предање, које је у својим текстовима помињао својевремени уредник „Политике” Синиша Пауновић, вели да је у том храму некад „боравило и 300 калуђера”. Никоље је први пут постало женски манастир 1946, а Евпраксија за игуманију постављена 1987. године и у последње време сестринство је имало обично око 20 калуђерица.

Монахиње се, иначе, казала нам је старешина овог храма при ранијем сусрету, буде у четири сата, богослужење почиње у 4.30 и траје обично четири сата. Тако је Евпраксији почињао сваки дан у 80 последњих година. Братија и сестринства старог кова у клисури, причаху, неких година док још није било мобилних телефона, да је стара игуманија на зиду о ексеру држала ко зна кадашњи мушки џепни сат. Кад возом из Овчар Бање у Чачак пошаље две монахиње да би набавиле штогод, давала би им и сат да понесу, како не би закасниле на повратну локомотиву, нити кога од мушкиња на улици питале колико је сати.