Osam decenija molila se u manastiru

S uzbuđenjem, primetilo se, pocepala je prvi sloj omota, debeli beli papir, na sastavcima povezan lepljivom trakom, ispod kojeg se pojavila lanena krpa. Raskrilila je i nju, pa se iz dvostrukog zavežljaja ukazala knjiga stara četiri stotine godina. Vuk Karadžić je 1826, posle obilaska hramova u klisuri, Jevanđelje opisao kao deo nikoljske riznice naročite lepote: „U njemu su izobražena sva četiri jevanđelista, svaki pred svojim jevanđeljem, s različitim šarama i granama, do udivljenja prekrasnim”.

Malo docnije, za stolom gostoprimnice Nikolja, ispričala mi je kako se devojka, rođena maja 1919. u Bingulama u Sremu, kao dvanaesto dete u svojih, obrela u manastirskom životu i svetu:

– Uoči Krstovdana 1938. godine, vidim, devojke se udaju. Kuda ću ja? Otmem se od majke i prvi put dođem u Srbiju, u Žiču na sabor bogomoljaca. Rešila sam da ostanem i izabrala Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, mada mi je vladika Nikolaj Velimirović govorio: „Nemoj, ćerko, u Jovanje, tamo umiru od gladi”.

Preživela je i šaku manastirske proje na dan, i napad Bugara 1943. godine.

– Vraćale smo se iz Ovčar Banje u manastir, u sredini igumanija Katarina, nas dve iskušenice pored nje, i još dvojica đaka. Bugari su zapucali iz puške i pogodili igumaniju, umrla je posle dva i po sata. Mislili su, vele, da je kaluđer, jer je nosila kamilavku. Kao da je neka razlika.

Posle jedanaest godina iskušenja, mlada Sremica zamonašila se 1949. u Jovanju i 1954. godine, kad je manastir porušen zbog gradnje hidroelektrane, sa svim sestrinstvom prešla u Nikolje, najstariji manastir u klisuri, sazdan po prilici krajem 14. veka.

Primila me i uoči Božića 2011, tada već umanjene snage.

– Mati je poručila da idete kod nje, gore – reče mi dežurna kaluđerica u gostoprimnici.

A gore, u uglu manastirske kuhinje, sestre joj bejahu namestile jednu klupu sa prostirkom, gde se odmarala, ali je i tada čilo ustala da se pozdravimo. Porazgovarali smo kratko, i to je bio jedini put da kročim u odaje nekog sestrinstva.

– Nemamo stalnih prihoda, a ove godine nemamo ni pomoći, ali nekako sastavljamo kraj s početkom. Za ogrev koristimo našu šumu, mada i to neko mora da nam pomogne, iseče i prevuče. A u štali u Prijevoru imamo dve krave i 15 ovaca, kod svoje vodenice.

Ta manastirska potočara na Kamenici, metohu desetak kilometara udaljenom, jeste blagodarje Miloša Obrenovića Nikolju i priča za sebe.

Istoričari su zabeležili da je knez 1813. godine, posle propasti Prvog ustanka, ženu Ljubicu i decu sklonio u Nikolje. Postojao je dogovor da u odsudnom času, ukoliko ne bude druge, najpre ubije svoju porodicu a zatim se protiv Turaka bori do kraja. U Nikolju, Milošu je umro sin Petar, kojeg je krstio Karađorđe imenom svog oca. Naklonost ka manastiru Miloš je pokazao već 1817. godine, kad je obnovio hram i poklonio mu imanje. Tri godine iza toga, za spomen svoje familije zapovedio je da se Kamenica zajazi u Prijevoru, tu postave kamenovi i badanj i tako tadašnjem bratstvu Nikolja priložio vodenicu koja i danas melje.

Povesničari čačanski, Delfina Rajić i dr Miloš Timotijević, opisuju da je Nikolje najdugovečniji hram u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, podignut krajem 14. veka, a jedno predanje, koje je u svojim tekstovima pominjao svojevremeni urednik „Politike” Siniša Paunović, veli da je u tom hramu nekad „boravilo i 300 kaluđera”. Nikolje je prvi put postalo ženski manastir 1946, a Evpraksija za igumaniju postavljena 1987. godine i u poslednje vreme sestrinstvo je imalo obično oko 20 kaluđerica.

Monahinje se, inače, kazala nam je starešina ovog hrama pri ranijem susretu, bude u četiri sata, bogosluženje počinje u 4.30 i traje obično četiri sata. Tako je Evpraksiji počinjao svaki dan u 80 poslednjih godina. Bratija i sestrinstva starog kova u klisuri, pričahu, nekih godina dok još nije bilo mobilnih telefona, da je stara igumanija na zidu o ekseru držala ko zna kadašnji muški džepni sat. Kad vozom iz Ovčar Banje u Čačak pošalje dve monahinje da bi nabavile štogod, davala bi im i sat da ponesu, kako ne bi zakasnile na povratnu lokomotivu, niti koga od muškinja na ulici pitale koliko je sati.