Урош Предић – век српске културе

Нај­за­слу­жни­ји за ову, за­и­ста све­о­бу­хват­ну по­став­ку, и у умет­нич­ком али и ин­фор­ма­тив­ном сми­слу, је­сте На­род­ни му­зеј у Зре­ња­ни­ну ко­ји чу­ва Ле­гат Уро­ша Пре­ди­ћа и чи­ја је из­ло­жба ње­му по­све­ће­на већ одр­жа­на про­шле го­ди­не у том гра­ду пре до­ла­ска у Бе­о­град, и то по­во­дом 160 го­ди­на од ње­го­вог ро­ђе­ња ка­да ју је по­се­ти­ло бли­зу 8.000 Зре­ња­ни­на­ца. 

Уз 32 сли­ке из ове уста­но­ве, ути­сак упот­пу­њу­ју и три де­ла из Умет­нич­ке збир­ке СА­НУ – пор­тре­ти Ву­ке Ве­ли­ми­ро­вић, Ксе­ни­је Ата­на­си­је­вић и Мар­ка Му­ра­та – као и сли­ка „Ко­сов­ка де­вој­ка” из Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, али и пор­трет Ми­хај­ла Пу­пи­на ко­ји је у вла­сни­штву Цр­кве у Идво­ру. 

Оли­ве­ра Ско­ко, аутор­ка из­ло­жбе и ви­ши ку­стос На­род­ног му­зе­ја у Зре­ња­ни­ну, под­се­ћа на окол­но­сти под ко­ји­ма је ауто­ров ле­гат до­спео у ме­сто у ко­јем се до да­нас чу­ва. 

– Са­мо го­ди­ну да­на по­сле сли­ка­ре­ве смр­ти, 1954, у наш му­зеј на ини­ци­ја­ти­ву и ин­си­сти­ра­ње Ла­за­ра Ни­ко­ли­ћа, та­да­шњег ње­го­вог управ­ни­ка, до­спео је го­то­во це­ло­ку­пан ин­вен­тар Пре­ди­ће­вог бе­о­град­ског ате­љеа, ко­ји се на­ла­зио у ку­ћи ње­го­вог бра­та, а у ко­јем је он про­вео по­ла свог жи­во­та, го­то­во 44 го­ди­не. Ту је и пре­ми­нуо. Ми чу­ва­мо и Пре­ди­ћев по­че­так и Пре­ди­ћев крај. Има­мо ње­го­ве цр­те­же из школ­ских да­на у Цре­па­ји, али и по­след­њу, не­до­вр­ше­ну сли­ку „Ка­ме­но­ва­ње Св. Сте­фа­на” ко­ја је за­те­че­на на шта­фе­ла­ју. Из­ме­ђу тих крај­но­сти де­ша­вао се ње­гов жи­вот, дуг 96 го­ди­на. Сре­ћа је да је он лич­но са­чу­вао го­то­во све о се­би, па то да­нас има­мо при­ви­ле­ги­ју да из­ло­жи­мо – об­ја­шња­ва Оли­ве­ра Ско­ко.

С тим у ве­зи, бо­га­та гра­ђа гру­пи­са­на је у не­ко­ли­ко те­мат­ских сег­ме­на­та, од ње­го­вог шко­ло­ва­ња у род­ном Ор­ло­ва­ту, пре­ко Пан­че­ва, Бе­ча, пу­то­ва­ња по Ита­ли­ји, по­врат­ка у за­ви­чај, па до ко­нач­ног пре­се­ље­ња у Бе­о­град. Та­ко­ђе, по­себ­но је ис­так­нут Пре­ди­ћев рад као ико­но­пи­сца и пор­тре­ти­сте, ње­гов од­нос са чла­но­ви­ма фа­ми­ли­је, као и са сли­ка­ри­ма Па­јом Јо­ва­но­ви­ћем и Сте­ва­ном Алек­си­ћем, на­уч­ни­ком Ми­хај­лом Пу­пи­ном. Бо­га­та са­чу­ва­на ко­ре­спон­ден­ци­ја омо­гу­ћа­ва нам да са­гле­да­мо и кон­так­те ко­је је имао са са­вре­ме­ни­ци­ма, ис­так­ну­тим по­је­дин­ци­ма из по­ли­тич­ког, кул­тур­ног, при­вред­ног и вер­ског жи­во­та. Зет му је био Сте­ван Сто­ја­но­вић Мо­кра­њац, са Дун­ђер­ски­ма је био у бли­ским кон­так­ти­ма, са Ла­зом Ко­сти­ћем, Бе­том Ву­ка­но­вић, Ђор­ђем Јо­ва­но­ви­ћем та­ко­ђе. 

– По­се­ду­је­мо и је­ди­ни цр­теж ко­ји је Пу­пин ура­дио у вре­ме ка­да је био Пре­ди­ћев школ­ски друг, а реч је о јед­ном од­но­су вред­ном ди­вље­ња, пу­ном ме­ђу­соб­ног по­што­ва­ња, по­др­шке. Чу­ва­мо и ма­ра­ми­цу на ко­јој је Пре­дић на­пи­сао да је њо­ме по­след­њи пут обри­сао све­том во­дом усне сво­је мај­ке на са­мр­ти, али и пор­трет оца ко­ји је ура­ђен не­ко­ли­ко да­на пре ње­го­ве смр­ти. До са­да ни­ка­да ни­су ви­ђе­ни ни цр­те­жи по ко­ји­ма је ра­дио ико­не за Ње­го­ше­ву ка­пе­лу на Лов­ће­ну ко­ја је сру­ше­на. Јед­на од нај­по­зна­ти­јих Пре­ди­ће­вих сли­ка „Ви­зи­ја у обла­ци­ма” за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто уз де­таљ­ну ин­тер­пре­та­ци­ју, са упи­са­ним об­ја­шње­њи­ма. По­се­бан део чи­ни од­нос Пре­ди­ћа и Зре­ња­ни­на, од пр­вих до­ла­за­ка у тај град још у де­тињ­ству, пре­ко ве­ли­ког узо­ра, беч­ке­реч­ког сли­ка­ра Кон­стан­ти­на Да­ни­ла, до од­лу­ке гра­да да јед­ну ули­цу име­ну­је по ње­му – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца, и до­да­је:

– Све по­ме­ну­то, за­јед­но са сли­ка­ре­вом „Ауто­би­о­гра­фи­јом”, ко­ју на све­тлост да­на из­но­си Ар­хив СА­НУ, до­при­но­си то­ме да се стек­не увид о кул­ту­ри јед­ног на­ро­да у тра­ја­њу од јед­ног ве­ка. Јер, ка­да го­во­ри­мо о Пре­ди­ћу, ми, у ства­ри, го­во­ри­мо о том зна­ча­ју и том вре­мен­ском ра­спо­ну.  

Чу­ве­на „Ко­сов­ка де­вој­ка”

Рет­ко из­ла­га­но, ма­да че­сто ре­про­ду­ко­ва­но, ико­нич­но де­ло „Ко­сов­ка де­вој­ка”, ко­је је јав­ност мо­гла да ви­ди по­след­њи пут пре три­на­ест го­ди­на, на­ста­ло је у Бе­о­гра­ду, 1919, на име по­руџ­би­не Ко­ла срп­ских се­ста­ра и на осно­ву број­них сту­ди­ја ко­је је умет­ник из­во­дио не­ко­ли­ко го­ди­на ра­ни­је. На­дах­ну­ће је би­ла исто­и­ме­на ком­по­зи­ци­ја хр­ват­ског сли­ка­ра Пе­тра Ки­ке­ре­ца из 1879, док су обо­ји­ца основ­но по­ла­зи­ште про­на­шли у на­род­ној пе­сми истог на­сло­ва, о ко­јој је Пре­дић че­сто го­во­рио као о јед­ној од нај­леп­ших пе­са­ма у исто­ри­ји срп­ске књи­жев­но­сти.  

– Та пе­сма би­ла је сим­бол ми­та о Ко­со­ву, при че­му Ко­сов­ка де­вој­ка има ви­ше­знач­ну уло­гу у са­мим сти­хо­ви­ма. Она је и ожа­ло­шће­на ве­ре­ни­ца, али и же­на ко­ја не­гу­је ра­ње­ни­ке на са­мом бо­јом по­љу, вр­ше­ћи и чин пред­смрт­ног при­че­шћа. Пре­ди­ће­ва ин­тер­пре­та­ци­ја пе­сме из­ве­де­на је у иде­а­ли­зо­ва­ној фор­ми, ве­ли­ки део на­ту­ра­ли­стич­ки ре­чи­ма опи­са­них де­та­ља ни­је за­сту­пљен на са­мој сли­ци, што ва­жи за ра­не ју­на­ка или цр­ве­ну бо­ју кр­ви ко­јом је по­ље би­ло обо­је­но. Рад сва­ка­ко по­се­ду­је ве­ли­ку сим­бо­ли­ку, он са­жи­ма мит и суд­би­ну на­шег на­ро­да, упу­ћу­је и на са­вре­ме­но до­ба, вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та, та­ко да има и уни­вер­зал­ну по­ру­ку. Има­ју­ћи у ви­ду за ко­га је ура­ђе­на ја­сно је да сли­ку мо­же­мо ту­ма­чи­ти и кроз кон­цепт ми­ло­ср­ђа, као при­каз пре­те­че пр­вих бол­ни­чар­ки – под­се­ћа Иси­до­ра Са­вић, ку­сто­ски­ња Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да.