Село „гори”, а поп негира пијанство

Марјан Стојић је унук покојника који је тога дана сахрањен. Он тврди да је свештеник Ненад био пијан на последњем испраћају његовог деде.

– Пре сахране попио је три-четири ракије, а пре тога и вино које је донето у цркву уз кољиво. На путу до гробља је пао, подигли смо га и ставили на приколицу да седи, али он је одмах легао, па су људи морали да затворе странице трактора да не би испао, што је мимо нашег обичаја. Спавао је све до гробља. Жалио се да га боле ноге и да не може да хода, али очигледно је био пијан. На једној раскрсници смо по обичају стали да поп пева, нисам сигуран да је то одрадио како треба, јер је било неразумљиво. Ни опело није било боље, деду није окадио пре сахране јер се, када је пао, кандило поломило и један део је изгубио успут. После сахране није хтео да крене, распричао се, једва смо га убедили да уђе у комби. И ту је легао и све време певао, али не црквене, већ народне песме – прича за „Политику” Марјан Стојић.

Вели да им је кућа недавно изгорела, па је био приморан да деду из Сокобање, где је умро, довезу право у цркву. Поп Неша им је дао дозволу да послужење, како је овде обичај, направе у објекту у црквеном дворишту. Сахрану је, каже, платио унапред, па избора није имао.

– Осећам се повређено. Разумем да људи попију, да се напију, али за све постоји место и прилика, а ово је било ван свих прилика. Недолично – сматра унук покојника о чијој сахрани бруји цела Србија.

Док по Друговцу тражимо попа Ненада, који освештава ускршњу водицу код домаћина, мештани сами прилазе, коментаришу... У селу у ком се готово ништа не збива, лош глас по коме су се сада прочули дође им као забава, а новинари као атракција. Мишљења су подељена. Иако сведоче да су са њиховим попом имали разне догодовштине за три године откако службује у Друговцу, те да му није први пут да попије чашицу више на дужности, мештани су сложни у томе да и „поп има душу“.

– Ко се од нас није напио у животу. Свако сад прича шта хоће. На сахрани мог оца је попио само један шприцер. Он је другар и шаљивџија –, каже нам један мештанин у продавници у центру села.

Живослав Јоцић, комшија свештеничке породице, каже да попу Неши не треба пуно да се напије.

– Сви га нуде и инсистирају а после му се смеју. О њему као човеку немам лоше речи. Не знам какви смо то људи, кад неко пада у рупу, нико неће да га придржи, него дај да га гурнемо. Сад да остане без службе, то не иде – сматра он.

Сама нам прилази и конобарица из оближње кафане, најватренији бранилац свештеника, да потврди да је била на спорној сахрани и да је попу позлило од сунца.

– Ти који су објавили слику нису у реду. Он је добар, бољег попа никад нисмо имали. Годинама радим у кафани, он не долази и не пије, а код куће не сме од жене – категорична је.

Има и оних који не мисле да је друговачки поп Неша, како га зову, нарочити „светац“.

– Била је велика трагедија у селу, умрло је двогодишње дете и он је на сахрани био пијан, па су га избацили. Код мог рођака је дошао да крсти дете и на улазу му изјавио саучешће – прича нам мештанин који је желео да му име не објавимо.

Свештеник Ненад у Друговац је дошао пре три године, и то из суседног села Колари где је службовао 24 године. Неки тврде по казни, а он као разлог наводи сукоб око изградње цркве са тамошњим доктором за кога каже да је „јачи и од попа и од владике“.

Не негира да је он на фотографији која кружи Србијом и шире, али тврди да му је све намештено.

– Намештено је од стране двојице мештана који су сликали и објавили, јер ме они не подносе. Заправо, мени је позлило јер имам астму, а нисам понео пумпицу. Пао сам и ставили су ме у трактор. Опело сам обавио – каже свештеник Ненад, видно бесан на новинаре који су већ објавили причу о њему.

Упитан да ли је пио, каже: „Јесам, попио сам једно пиво“.

Шта о овом случају мисле претпостављени црквени органи, покушали смо да сазнамо у Епархији браничевској. Тамо су нам рекли да су о свему сазнали из медија и затражили да пошаљемо мејл са питањима, на који нису одговорили.

Званично, од 1. маја свештеник Ненад одлази у пензију. Месец и по дана пре крај радног века, његовом или туђом кривицом, понеће терет, а слика са једне од последњих сахрана које је обавио, остаће сведок и упозорење – на недела обичних људи или на недолично свештеничком чину.