Савременост античких мислилаца

Ова професорка ауторка је 12 научних монографија, дугогодишњи је предавач на Универзитету Новог Јужног Велса у Сиднеју и на Аустралијском националном универзитету у Канбери, неколико година радила је и у Њу Делхију, у Индији. Своје вишедеценијско интелектуално друговање са поменутом петорицом мислилаца преточила је у исцрпну студију у којој су текстови ових аутора цитирани и поређaни, уз осврт на сачувани ликовни материјал античке уметности и савремену контекстуализацију. Одговарајући на наша питања из далеке Аустралије, Зоја Бојић објашњава:

– Када се све то посматра из обједињене визуре, видимо да дела можемо да схватимо на начине који су блиски савременим методологијама историје уметности. Ови писци разнолико су писали о значајним питањима као што су појам мимезе, ауторства уметничког дела и инспирације, чиме су дали значајан допринос естетичкој мисли античке филозофије. Када је реч о мимези, Витрувије је, на пример, сматрао да сликарство мора или би требало да приказује оно што постоји или што може да постоји, док је постојало и другачије мишљење Плинија Старијег, који је описао рад супротан овом појму. То је била једна апстрактна слика изложена у Риму којој су се, како он бележи, посматрачи дивили више него другим композицијама изложеним поред ње. Идеја да уметничко дело не мора да приказује оно што постоји или што може да постоји у ликовној теорији и пракси траје ево више од две хиљаде година наспрам идеје о опонашању природе.

Са сигурношћу се зна да су и нека дела стварана према описима тема неких од ових аутора. Списак уметника инспирисаних тим традицијама је огроман, па се помињу, тако, и Мане, Пикасо, наша Милена Павловић Барили. Наша саговорница истиче вероватно најинтригантнији пример – групу дела Ђорђа де Кирика, о чему ће бити више речи и њеној новој књизи.

– Можемо поменути слике које је Тицијан израдио у Ферари за Камерина д’Алабастра Алфонса д’Естеа, а према описима слика Филострата Старијег. Осим тога, савремена архитектура списе Витрувија схвата као важећи уџбеник архитектуре коме се стално враћа, а практичан пример је и зграда Националне галерије портрета у Канбери. Она је, према сведочењу архитектонског тима, изграђена по Витрувијевим упутствима – додаје наша саговорница.  

Читајући њено дело сваког од пет великана можемо да доживимо из многоструких перспектива.

– Витрувија као књижевника не посебно вичног перу, али мајстора који је свакако имао велико практично знање чије архитектонско дело, нажалост, не познајемо, пошто једина грађевина за коју каже да ју је он пројектовао и надгледао њену изградњу није сачувана чак ни у траговима. Плинија Старијег видимо и као интелектуалца и као љубитеља и познаваоца ликовних уметности и историје уметности, а Филострата Старијег као филозофа, Грка у римском свету, који упућује своју публику у тајне посматрања, разумевања и тумачења ликовних дела и у умеће размишљања о уметничким делима. Филострата Млађег упознајемо као писца који се радо надовезује на традицију античке историографије уметности и естетичке мисли и успева да их обогати, док је Калистрат озбиљан мислилац који у својим списима посредно улази у расправу о неким појмовима које је неких осам векова пре њега установио сам Платон – закључује ауторка.