Монографија о Марку Челебоновићу

Је­ша Де­не­гри сво­ја гле­ди­шта на­сло­вио је са „Мар­ко Че­ле­бо­но­вић и па­ра­диг­ма умет­ни­ка као про­гре­сив­ног гра­ђа­ни­на”, ана­ли­зу Ли­ди­је Ме­ре­ник об­је­ди­њу­је син­таг­ма „Про­сто­ри вре­ме­на и вре­ме про­сто­ра, фраг­мен­ти о де­лу Мар­ка Че­ле­бо­но­ви­ћа”, док се Не­ве­на Мар­ти­но­вић фо­ку­си­ра­ла на је­дан део ње­го­вог ства­ра­ла­штва у тек­сту „Па­сте­ли Мар­ка Че­ле­бо­но­ви­ћа: од од­ра­за до ослон­ца ства­ра­лач­ког иден­ти­те­та”. Ана Бог­да­но­вић аутор је сег­мен­та „Не­ко­ли­ко раз­ми­шља­ња о по­гле­ду пред­ме­та у сли­кар­ству Мар­ка Че­ле­бо­но­ви­ћа”, док је при­каз „Три породице” о три Че­ле­бо­но­ви­ће­ве истоимене слике при­ло­жи­ла Со­фи­ја Ми­лен­ко­вић. 

Ва­жно је на­по­ме­ну­ти да се им­по­зан­тан број ре­про­ду­ко­ва­них де­ла од­но­си на ра­до­ве из чак 14 др­жав­них и му­зеј­ских збир­ки, ви­ше при­ват­них ко­лек­ци­ја из зе­мље и ино­стран­ства и оне у вла­сни­штву на­след­ни­ка из по­ро­ди­це бра­ће Че­ле­бо­но­вић – Мар­ка и Алек­се, што на­во­ди на за­кљу­чак да је реч о је­дин­стве­ном при­ка­зу ње­го­вог опу­са ко­ји се мо­же ока­рак­те­ри­са­ти као све­о­бу­хва­тан.   

Под­се­ти­мо, по­ну­ђе­не ана­ли­зе и ту­ма­че­ња до­дат­но осве­тља­ва­ју ауто­ра ко­ји је био ђак Ан­то­а­на Бур­де­ла, ко­ји је об­је­ди­нио па­ри­ску и бе­о­град­ску шко­лу, ко­ји је био пр­вен­стве­но ко­ло­ри­ста, али и вир­ту­о­зни цр­тач, ка­ко је то при­ме­ће­но у ка­та­ло­гу „Ака­де­ми­ци – ли­ков­ни умет­ни­ци” Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, чи­ји је Че­ле­бо­но­вић (Бе­о­град, 1902 – Сен Тро­пе, 1986) од 1958. био пр­во до­пи­сни, а од 1968. и ре­дов­ни члан. Шко­ло­вао се у Ци­ри­ху, Окс­фор­ду и Па­ри­зу, пр­ви пут је из­ла­гао 1925. у Са­ло­ну Ти­ље­ри у фран­цу­ској пре­сто­ни­ци, а са­мо­стал­но 1926. у Га­ле­ри­ји Кам­пањ. 

Дру­ги свет­ски рат про­вео је у Фран­цу­ској (где је и жи­вео од 1925, са кра­ћим пре­ки­ди­ма), уче­ству­ју­ћи у По­кре­ту от­по­ра, а на­кон за­вр­шет­ка ору­жа­них су­ко­ба пре­да­вао је у два на­вра­та на Ака­де­ми­ји ли­ков­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду и био је и је­дан од пот­пред­сед­ни­ка Ме­ђу­на­род­ног удру­же­ња ли­ков­них умет­ни­ка при Уне­ску. Био је члан гру­па „Об­лик” (1929), „Два­на­е­сто­ри­ца” (1938) и „Са­мо­стал­ни” (1953), уче­ство­вао је на број­ним по­став­ка­ма и пред­ста­вљао је на­шу умет­ност на ин­тер­на­ци­о­нал­ним из­ло­жба­ма у Па­ри­зу 1937, То­ки­ју 1957, Бри­се­лу 1958, Њу Дел­хи­ју 1967… До­бит­ник је мно­го­број­них на­гра­да и при­зна­ња.