Малограђанштина као терор
Представа „Дом Бернарде Албе”, по тексту чувеног Шпанца Федерика Гарсија Лорке, нови је редитељски искорак Ане Григоровић. Премијера ће бити изведена вечерас у 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Адаптацију текста, који је Лорка завршио 19. јуна 1936. године, само неколико месеци пре него што је погубљен, урадила је Вања Николић која је и драматург представе. Сценограф је Марија Јевтић, костимограф Катарина Грчић Николић, композитор Маја Боснић, док ће сценски покрет урадити Тамара Антонијевић.
Лоркине јунакиње тумаче Дара Џокић као Бернарда Алба, Светлана Бојковић (Понсија), Златија Ивановић (Ангустија), Дубравка Ковјанић (Магдалена), Зорана Бећић (Амелија), Слобода Мићаловић (Мартирио), Сузана Лукић (Адела), Рада Ђуричин (Марија Хосефа) и Сара Вуксановић (Девојчица).
Редитељка Ана Григоровић још од 2009. године покушавала је да реализује сарадњу са ансамблом Драме Народног позоришта у Београду. Током разговора са Жељком Хубачем, в. д. директора ансамбла Драме, договорили су се да њихов сценски сусрет буде „Дом Бернарде Албе” јер је реч о женском комаду који није дуго рађен. Кад је реч о личним размишљањима Ане Григоровић, она је, како каже за „Политику”, тражила шта је у том комаду интригантно за нас данас.
– То ми је био, чини ми се, највећи задатак јер је основна околност драме специфична: пет девојака проводи осам година у жалости за оцем, пуне чежње и страсти коју немају где да испоље. Контекст представе преко кога покушавамо да се приближимо савременој публици управо се налази у поставци лика Бернарде и њеног мотива за идеју да девојке зароби у кући, што је негде повукло читав жанровски правац у комични апсурд. Та линија радње у којој се Бернарда одлучила на такав потез, управо из страха шта ће људи да мисле о њој у том селу, води нас у малограђанштину – каже Ана Григоровић и објашњава зашто је драма актуелна данас:
– Управо због тога што живимо у малограђанском друштву. Чини се да никада није било више страха од тога ко и шта каже о нама. Та врста терора заправо ствара нешто друго, врсту насиља које се одражава на распад породице, распад свих нас као индивидуа. Мислим да је важно радити комаде који се баве женским питањима, јер се и даље осећа разлика у половима, у пословном, али и емотивном, породичном смислу. Од жена се и даље доста тражи.
Ана Григоровић чији позоришни израз почива на минимализму, стилизацији, охлађености са једне стране, а пуноћи што се тиче глумачког процеса и уопште глумаца са друге стране, потиче из уметничке породице. Редитељску диплому стекла је 2012. године на ФДУ, а београдска публика је и те како памти по представи „Педесет удараца” , односно оперској представи „Ђани Скики”. У међувремену родила је близнакиње Митру и Зару.
– Јако је деликатно младом редитељу да се избори за своје место. Суочава се прво са потпуним игнорисањем од стране свих институционалних позоришта. Морамо да будемо јако тактични и упорно да нудимо комаде, макар нас одбијали и 50 пута. Нема везе, размишљате, јер 51. пут ћете ваљда успети. Незахвална ситуација – констатује редитељка.
Прву и, до сада, једину поставку комада „Дом Бернарде Албе” у Народном позоришту урадила је Вида Огњеновић, премијера је била 1978. године на Сцени у Земуну. У подели су биле Ксенија Јовановић (Бернарда Алба), Томанија Ђуричко, Добрила Ћирковић, Љиљана Газдић, Анђелка Ристић, Нада Блам, Огњанка Огњановић, Славка Јеринић…
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
