Чех који је задужио Холивуд

Одвео је живот на далеки пут Јана Томаша Формана из Часлава у Чешкој, сина Ане што је умрла у Аушвицу и Рудолфа што га је смрт затекла у Бухенвалду. Одвео га је да постане заражен филмском уметношћу, да буде филмски редитељ, глумац, писац, продуцент и предавач. Да постане и остане Милош Форман, не само чешки и амерички, већ светски филмски маестро. Творац неких од најбољих филмова свих времена. Човек по којем је чак и једно небеско тело добило име (астероид 11333 Форман).

Милош Форман је отишао тихо, у 86. години, после кратке болести и окружен својом породицом и пријатељима. За собом је оставио четири сина – близанце Матреја и Петра који се такође баве филмом и позориштем и два млађа сина из другог брака са филмском старлетом Мартином која је уз њега остала до последњег тренутка. Оставио је за собом и филмско благо: „Свлачење”, „Лет изнад кукавичјег гнезда” (пет Оскара), „Коса”, „Регтајм” „Амадеус” (8 Оскара), „Валмонт”, „Народ против Ларија Флинта”, „Човек на месецу”. И своје ране чешке филмове, попут „Црног Петра”, „Љубави једне плавуше” или „Гори моја госпођице”, које је снимио пре оне бурне и за њега преломне 1968. године када су трупе Варшавског пакта прекинуле Прашко пролеће, а Милош напустио земљу и преко Њујорка стигао после и до Холивуда у којем је оставио неизбрисив траг.

Милоша Формана сам последњи пут срела када је са својим синовима и Мартином присуствовао светској премијери филма „Добро плаћена шетња” (2009) у Карловим Варима, првог који је после (тада већ) четири деценије одсуства снимио у својој родној земљи и на матерњем језику. Реч је о филму насталом према истоименом музичком позоришном хиту који су, за потребе Семафор театра, још 1965. године, на сцену поставили Јиржи Сухи и Јиржи Шлитр и на којем су одрастале генерације чешке публике. Форман је својевремено са Јаном Рохачом (1966) снимио и телевизијски римејк мјузикла, поново га је поставио и на сцену прашког Националног театра на основу чега је и настала ова нова филмска верзија.

Тада, у том његовом последњем интервјуу за „Политику” рекао је да је повратком у своју родну земљу „одједном поново постао млад, поново чуо невероватно леп језик писца Јиржија Сухија и почео да се враћа себи”. На моју констатацију да само неко ко много воли Праг може тако дивно да приступи снимању самог града, Форман је одговорио: „Волим Праг, увек сам могао да га осетим, иако сам, пре доласка на студије филма, у њему боравио само једном и то веома тужним поводом. Било је то 1942. године када сам, заједно са ујаком Болеславом и братом Павелом, стигао у тадашње здање Гестапоа како бих своју мајку видео први и последњи пут, пре њене егзекуције у Аушвицу...“.

Упркос многим животним траумама и недаћама, Милоша Формана никада није напуштао смисао за хумор. О томе је за „Политику” рекао: „Волим чак и глупе шале, смејем се неспоразумима. Све може бити предмет смеха, осим насиља над недужним људима. У Чешкој је хумор традиција и то кроз историју. То је био начин преживљавања мале земље у средишту Европе, окружене моћним суседима који су увек покушавали да је окупирају. Против тога се не браниш пиштољима и пушкама, већ ако желиш да преживиш мораш да научиш да се смејеш стварима и догађајима...”

Пошто је често говорио да воли да снима филмове о отпадницима друштва, питала сам га тада да ли и себе сматра отпадником, а Форман је одговорио: „Никада нисам сматрао да имам довољно храбрости да будем отпадник у политичком смислу, али поштујем оне који ту храброст поседују и снимам филмове о њима.” О слободама у америчком друштву чији је постао неодвојив део, Форман је рекао да је оно „слободније од неких других, али не и потпуно слободно друштво” и да зато има много разлога да „воли и поштује људе који су у стању да систем избаце из седла”.