Новом систему интелектуалац не треба

Зо­ла је у 19. ве­ку пр­ви про­го­во­рио о јав­ном ан­га­жма­ну ин­те­лек­ту­ал­ца, а Жи­ли­јен Бен­да 1927. у есе­ју „Из­да­ја ин­те­лек­ту­а­ла­ца” опи­сао са­вре­ме­ни­ке ко­ји се од­ри­чу иде­је ху­ма­ни­зма за­рад ко­ри­сти. Ка­ко се ме­ња­ла иде­ја о уло­зи ин­те­лек­ту­ал­ца?

Сво­јим пи­смом Зо­ла бра­ни људ­скост, прав­ду и исти­ну, из­ра­жа­ва­ју­ћи по­рив ста­ри­ји и ду­бљи од би­ло ко­је иде­о­ло­ги­је. У ње­го­вом ан­га­жма­ну не­ма лич­не ко­ри­сти. Оту­да ро­ман­ти­зо­ва­на пред­ста­ва о ин­те­лек­ту­ал­цу као „са­ве­сти чо­ве­чан­ства” и ра­ши­ре­на за­блу­да да је ан­га­жо­ва­ност услов ин­те­лек­ту­ал­ца. Нео­др­жи­ва је та пред­ста­ва, бу­ду­ћи да је без­ин­те­ре­сна ан­га­жо­ва­ност сра­змер­но рет­ка по­ја­ва, као и ин­те­лек­ту­а­лац у до­слов­ном сми­слу ре­чи. Дру­штве­ни ан­га­жман нај­че­шће је ко­ри­сто­љу­бив, тр­го­вач­ки: пре­ма Бен­ди, иде­о­ло­шки ан­га­жма­ни, би­ли на стра­ни по­зи­ци­је или опо­зи­ци­је, као и они сла­во­љу­би­ви, су­прот­ни су во­ка­ци­ји ин­те­лек­ту­ал­ца, про­тив­ре­че јој, јер је узи­ма­ње уче­шћа у игри мо­ћи ко­ја тра­је кон­фор­ми­стич­ко а не ин­те­лек­ту­ал­но ста­но­ви­ште. Чу­ва­ју­ћи иде­ју о унивeрзалном ин­те­лек­ту­ал­цу, чи­је ре­чи не гу­бе на те­жи­ни с про­то­ком вре­ме­на, ин­те­лек­ту­ал­цу не­за­ин­те­ре­со­ва­ном за пар­ти­ку­лар­ни ин­те­рес, за са­вре­ме­ност или јав­но мње­ње, Бен­да ста­је у од­бра­ну ду­хов­них вред­но­сти ко­је сма­тра не­про­мен­љи­вим, а то зна­чи да бра­ни и са­му мо­гућ­ност да се по­ја­ви не­ки но­ви Зо­ла. 

Фу­ко пи­ше: „Упо­знао сам љу­де ко­ји пи­шу ро­ма­не или оне ко­ји ле­че бо­ле­сне. Упо­знао сам оне ко­ји под­у­ча­ва­ју, љу­де ко­ји сли­ка­ју... Али, ин­те­лек­ту­ал­ца ни­кад.” Ода­кле овај пе­си­ми­зам?

Фу­ко ре­а­гу­је на нео­д­го­вор­ну и не­при­ме­ре­ну упо­тре­бу ре­чи ин­те­лек­ту­а­лац, на­сто­је­ћи ре­ал­но да са­гле­да од­но­се мо­ћи и ме­ха­ни­зме вла­да­ња, што је не­мо­гу­ће без пре­ци­зног из­ра­жа­ва­ња. У осно­ви ње­го­ве из­ја­ве о не­по­сто­ја­њу ин­те­лек­ту­ал­ца је­сте зах­тев за зна­чењ­ском пре­ци­зно­шћу. Об­ја­шња­ва­ју­ћи ра­ди­кал­ну про­ме­ну вред­но­сти у ери на­кон ак­ти­ви­ра­ња атом­ске бом­бе, уви­ђа да је ин­те­лек­ту­а­лац не­по­жељ­на по­ја­ва, иако је та реч и да­ље уоби­ча­је­на за за­ни­ма­ња ко­ја на­во­ди. У тех­нич­кој ери, са но­вим ти­пом „ра­ци­о­нал­но­сти”, сна­ге ду­ха под­ре­ђе­не су сна­зи оруж­ја, па смер чо­ве­чан­ства од та­да од­ре­ђу­ју ано­ним­ни атом­ски фи­зи­ча­ри, би­о­ло­зи, про­гра­ме­ри, а не Пе­сник Веч­но­сти и Пи­сац Исти­не, што је дру­го име за ин­те­лек­ту­ал­ца. Но­вом си­сте­му ин­те­лек­ту­а­лац не тре­ба, по свом ду­хов­ном уте­ме­ље­њу не­у­кло­пив је у апа­рат тех­нич­ког на­пре­до­ва­ња, и мо­же са­мо да сме­та, као што је „сме­тао“ Ха­ролд Пин­тер, на при­мер, али су му по­треб­не ар­ми­је глу­ма­ца ин­те­лек­ту­а­ли­зма. 

Со­ци­о­лог Жак Елил уво­ди по­јам „ка­о­ин­те­лек­ту­а­лац”...

Да, и „за­ба­вљач”, и ок­си­мо­рон „естрад­ни ин­те­лек­ту­а­лац”, на­ро­чи­то за умет­ни­ке. Из чи­ње­ни­це да се про­те­сти „сло­бод­них” умет­ни­ка ни­ка­да не окре­ћу про­тив тех­ни­ке, Елил из­во­ди за­кљу­чак да је мо­дер­на умет­ност но­си­лац и при­ви­ле­го­ва­ни ин­стру­мент то­та­ли­тар­не иде­о­ло­ги­је тех­нич­ког си­сте­ма вла­да­ња, али и пред­вод­ни­ца соп­стве­ног не­ста­ја­ња.  

Уел­бе­ко­во „По­ко­ра­ва­ње” не чи­та­те као ро­ман о фу­ту­ри­стич­кој до­ми­на­ци­ји исла­ма, већ као књи­гу о по­ко­ра­ва­њу уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра ко­ји за­рад на­пре­до­ва­ња у зва­ње при­ста­ју на све, чак и на про­ме­ну ве­ре?

Ни­сам уса­мље­на у та­квом чи­та­њу. Ми­шел Он­фре га је про­чи­тао на исти на­чин, што је и „По­ли­ти­ка” пре­не­ла. Али сте у пра­ву да је овај ро­ман до­ми­нант­но ту­ма­чен у исла­мо­фо­бич­ном кљу­чу. Сва та ме­диј­ска бу­ка и кри­ти­чар­ско бле­фи­ра­ње ор­га­ни­зо­ва­ни су у ци­љу скре­та­ња па­жње са темe сла­бо­сти уни­вер­зи­те­та, ње­го­ве ко­мер­ци­ја­ли­за­ци­је, иде­о­ло­ги­за­ци­је. У осно­ви „По­ко­ра­ва­ња” је кри­ти­ка ре­ла­ти­ви­зма зна­ња, у ко­јој је ко­рум­пи­ра­ност уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра оче­ки­ва­на по­сле­ди­ца и врх ле­де­ног бре­га: епи­зо­да о пре­о­бра­ће­њу глав­ног ју­на­ка и про­из­во­ђе­њу Рем­боа у му­сли­ман­ског пе­сни­ка упра­во је у функ­ци­ји по­ка­зи­ва­ња раз­ме­ра по­ли­ти­ке и пе­да­го­ги­је ре­ла­ти­ви­зма, до­ми­на­ци­је про­из­вољ­но­сти и ба­га­те­ли­са­ња с му­ком и сто­ле­ћи­ма сти­ца­них зна­ња. 

Ко­ли­ко је ака­дем­ска прак­са утка­на у те­ме­ље по­ли­тич­ке мо­ћи?

Пи­та­ње је има ли ре­ле­вант­ног зна­ња ко­је ни­је по­ли­тич­ки упо­до­бље­но. На­рав­но, то „зна­ње” одав­но не до­ла­зи са­мо са уни­вер­зи­те­та, не­го и од фор­мал­них и не­фор­мал­них удру­же­ња, ин­те­ре­сних гру­па, мре­жа. Од­но­си зна­ња и по­ли­ти­ке су сло­же­ни од­но­си уза­јам­не усло­вље­но­сти, нај­бли­жи Фу­ко­о­вом по­ку­ша­ју од­ре­ђе­ња дис­по­зи­ти­ва мо­ћи.

Ка­ко то из­гле­да на нашeм те­ре­ну? 

Оно о че­му у „По­ко­ра­ва­њу” Уел­бек пи­ше као о фик­ци­ји, и тек јед­ној од мо­гу­ћих пер­спек­ти­ва за Фран­цу­ску, до­га­ђа­ло се на овом те­ре­ну мно­го пу­та. Сви­ђа ми се реч те­рен. Са­свим је од­го­ва­ра­ју­ћа за екс­пе­ри­мен­тал­ни про­стор ко­ји је по­то­пљен та­ла­сом иден­ти­тет­ских по­ли­ти­ка (на­ци­о­нал­них, ма­њин­ских, род­них, тран­срод­них...), ис­ку­сио и ис­ку­ша­ва све по­сле­ди­це пе­да­го­ги­је ре­ла­ти­ви­зма – од ства­ра­ња но­вих на­ци­ја, не­функ­ци­о­нал­них, не­при­зна­тих и др­жа­ва без име­на и гра­ни­ца, пре­ко но­вих је­зи­ка и књи­жев­но­сти, до та­да не­по­зна­тих у исто­ри­ја­ма је­зи­ка и књи­жев­но­сти, све до ори­ги­нал­ног изу­ма је­зи­ка без име­на, ко­ји се мо­же про­из­вољ­но нор­ми­ра­ти.