Novom sistemu intelektualac ne treba

Zo­la je u 19. ve­ku pr­vi pro­go­vo­rio o jav­nom an­ga­žma­nu in­te­lek­tu­al­ca, a Ži­li­jen Ben­da 1927. u ese­ju „Iz­da­ja in­te­lek­tu­a­la­ca” opi­sao sa­vre­me­ni­ke ko­ji se od­ri­ču ide­je hu­ma­ni­zma za­rad ko­ri­sti. Ka­ko se me­nja­la ide­ja o ulo­zi in­te­lek­tu­al­ca?

Svo­jim pi­smom Zo­la bra­ni ljud­skost, prav­du i isti­nu, iz­ra­ža­va­ju­ći po­riv sta­ri­ji i du­blji od bi­lo ko­je ide­o­lo­gi­je. U nje­go­vom an­ga­žma­nu ne­ma lič­ne ko­ri­sti. Otu­da ro­man­ti­zo­va­na pred­sta­va o in­te­lek­tu­al­cu kao „sa­ve­sti čo­ve­čan­stva” i ra­ši­re­na za­blu­da da je an­ga­žo­va­nost uslov in­te­lek­tu­al­ca. Neo­dr­ži­va je ta pred­sta­va, bu­du­ći da je bez­in­te­re­sna an­ga­žo­va­nost sra­zmer­no ret­ka po­ja­va, kao i in­te­lek­tu­a­lac u do­slov­nom smi­slu re­či. Dru­štve­ni an­ga­žman naj­če­šće je ko­ri­sto­lju­biv, tr­go­vač­ki: pre­ma Ben­di, ide­o­lo­ški an­ga­žma­ni, bi­li na stra­ni po­zi­ci­je ili opo­zi­ci­je, kao i oni sla­vo­lju­bi­vi, su­prot­ni su vo­ka­ci­ji in­te­lek­tu­al­ca, pro­tiv­re­če joj, jer je uzi­ma­nje uče­šća u igri mo­ći ko­ja tra­je kon­for­mi­stič­ko a ne in­te­lek­tu­al­no sta­no­vi­šte. Ču­va­ju­ći ide­ju o univerzalnom in­te­lek­tu­al­cu, či­je re­či ne gu­be na te­ži­ni s pro­to­kom vre­me­na, in­te­lek­tu­al­cu ne­za­in­te­re­so­va­nom za par­ti­ku­lar­ni in­te­res, za sa­vre­me­nost ili jav­no mnje­nje, Ben­da sta­je u od­bra­nu du­hov­nih vred­no­sti ko­je sma­tra ne­pro­men­lji­vim, a to zna­či da bra­ni i sa­mu mo­guć­nost da se po­ja­vi ne­ki no­vi Zo­la. 

Fu­ko pi­še: „Upo­znao sam lju­de ko­ji pi­šu ro­ma­ne ili one ko­ji le­če bo­le­sne. Upo­znao sam one ko­ji pod­u­ča­va­ju, lju­de ko­ji sli­ka­ju... Ali, in­te­lek­tu­al­ca ni­kad.” Oda­kle ovaj pe­si­mi­zam?

Fu­ko re­a­gu­je na neo­d­go­vor­nu i ne­pri­me­re­nu upo­tre­bu re­či in­te­lek­tu­a­lac, na­sto­je­ći re­al­no da sa­gle­da od­no­se mo­ći i me­ha­ni­zme vla­da­nja, što je ne­mo­gu­će bez pre­ci­znog iz­ra­ža­va­nja. U osno­vi nje­go­ve iz­ja­ve o ne­po­sto­ja­nju in­te­lek­tu­al­ca je­ste zah­tev za zna­čenj­skom pre­ci­zno­šću. Ob­ja­šnja­va­ju­ći ra­di­kal­nu pro­me­nu vred­no­sti u eri na­kon ak­ti­vi­ra­nja atom­ske bom­be, uvi­đa da je in­te­lek­tu­a­lac ne­po­želj­na po­ja­va, iako je ta reč i da­lje uobi­ča­je­na za za­ni­ma­nja ko­ja na­vo­di. U teh­nič­koj eri, sa no­vim ti­pom „ra­ci­o­nal­no­sti”, sna­ge du­ha pod­re­đe­ne su sna­zi oruž­ja, pa smer čo­ve­čan­stva od ta­da od­re­đu­ju ano­nim­ni atom­ski fi­zi­ča­ri, bi­o­lo­zi, pro­gra­me­ri, a ne Pe­snik Več­no­sti i Pi­sac Isti­ne, što je dru­go ime za in­te­lek­tu­al­ca. No­vom si­ste­mu in­te­lek­tu­a­lac ne tre­ba, po svom du­hov­nom ute­me­lje­nju ne­u­klo­piv je u apa­rat teh­nič­kog na­pre­do­va­nja, i mo­že sa­mo da sme­ta, kao što je „sme­tao“ Ha­rold Pin­ter, na pri­mer, ali su mu po­treb­ne ar­mi­je glu­ma­ca in­te­lek­tu­a­li­zma. 

So­ci­o­log Žak Elil uvo­di po­jam „ka­o­in­te­lek­tu­a­lac”...

Da, i „za­ba­vljač”, i ok­si­mo­ron „estrad­ni in­te­lek­tu­a­lac”, na­ro­či­to za umet­ni­ke. Iz či­nje­ni­ce da se pro­te­sti „slo­bod­nih” umet­ni­ka ni­ka­da ne okre­ću pro­tiv teh­ni­ke, Elil iz­vo­di za­klju­čak da je mo­der­na umet­nost no­si­lac i pri­vi­le­go­va­ni in­stru­ment to­ta­li­tar­ne ide­o­lo­gi­je teh­nič­kog si­ste­ma vla­da­nja, ali i pred­vod­ni­ca sop­stve­nog ne­sta­ja­nja.  

Uel­be­ko­vo „Po­ko­ra­va­nje” ne či­ta­te kao ro­man o fu­tu­ri­stič­koj do­mi­na­ci­ji isla­ma, već kao knji­gu o po­ko­ra­va­nju uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra ko­ji za­rad na­pre­do­va­nja u zva­nje pri­sta­ju na sve, čak i na pro­me­nu ve­re?

Ni­sam usa­mlje­na u ta­kvom či­ta­nju. Mi­šel On­fre ga je pro­či­tao na isti na­čin, što je i „Po­li­ti­ka” pre­ne­la. Ali ste u pra­vu da je ovaj ro­man do­mi­nant­no tu­ma­čen u isla­mo­fo­bič­nom klju­ču. Sva ta me­dij­ska bu­ka i kri­ti­čar­sko ble­fi­ra­nje or­ga­ni­zo­va­ni su u ci­lju skre­ta­nja pa­žnje sa teme sla­bo­sti uni­ver­zi­te­ta, nje­go­ve ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je, ide­o­lo­gi­za­ci­je. U osno­vi „Po­ko­ra­va­nja” je kri­ti­ka re­la­ti­vi­zma zna­nja, u ko­joj je ko­rum­pi­ra­nost uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra oče­ki­va­na po­sle­di­ca i vrh le­de­nog bre­ga: epi­zo­da o pre­o­bra­će­nju glav­nog ju­na­ka i pro­iz­vo­đe­nju Rem­boa u mu­sli­man­skog pe­sni­ka upra­vo je u funk­ci­ji po­ka­zi­va­nja raz­me­ra po­li­ti­ke i pe­da­go­gi­je re­la­ti­vi­zma, do­mi­na­ci­je pro­iz­volj­no­sti i ba­ga­te­li­sa­nja s mu­kom i sto­le­ći­ma sti­ca­nih zna­nja. 

Ko­li­ko je aka­dem­ska prak­sa utka­na u te­me­lje po­li­tič­ke mo­ći?

Pi­ta­nje je ima li re­le­vant­nog zna­nja ko­je ni­je po­li­tič­ki upo­do­blje­no. Na­rav­no, to „zna­nje” odav­no ne do­la­zi sa­mo sa uni­ver­zi­te­ta, ne­go i od for­mal­nih i ne­for­mal­nih udru­že­nja, in­te­re­snih gru­pa, mre­ža. Od­no­si zna­nja i po­li­ti­ke su slo­že­ni od­no­si uza­jam­ne uslo­vlje­no­sti, naj­bli­ži Fu­ko­o­vom po­ku­ša­ju od­re­đe­nja dis­po­zi­ti­va mo­ći.

Ka­ko to iz­gle­da na našem te­re­nu? 

Ono o če­mu u „Po­ko­ra­va­nju” Uel­bek pi­še kao o fik­ci­ji, i tek jed­noj od mo­gu­ćih per­spek­ti­va za Fran­cu­sku, do­ga­đa­lo se na ovom te­re­nu mno­go pu­ta. Svi­đa mi se reč te­ren. Sa­svim je od­go­va­ra­ju­ća za eks­pe­ri­men­tal­ni pro­stor ko­ji je po­to­pljen ta­la­som iden­ti­tet­skih po­li­ti­ka (na­ci­o­nal­nih, ma­njin­skih, rod­nih, tran­srod­nih...), is­ku­sio i is­ku­ša­va sve po­sle­di­ce pe­da­go­gi­je re­la­ti­vi­zma – od stva­ra­nja no­vih na­ci­ja, ne­funk­ci­o­nal­nih, ne­pri­zna­tih i dr­ža­va bez ime­na i gra­ni­ca, pre­ko no­vih je­zi­ka i knji­žev­no­sti, do ta­da ne­po­zna­tih u isto­ri­ja­ma je­zi­ka i knji­žev­no­sti, sve do ori­gi­nal­nog izu­ma je­zi­ka bez ime­na, ko­ji se mo­že pro­iz­volj­no nor­mi­ra­ti.