Рудовачка сликарска регата

Аран­ђе­ло­вац – Ако би­ра­мо пре­во­зно сред­ство да до­ђе­мо до не­ке ва­ро­ши­це, па­лан­ке, на­се­ља да ви­ди­мо не­ке чу­де­сне сли­ке за ко­је смо тек на­чу­ли, не мо­же­мо ни Ори­јент екс­пре­сом, ни бр­зим, ни спо­рим во­зо­ви­ма, мо­жда не­ким кли­ма­вим ауто­бу­сом ко­ји ће ста­ти та­мо где смо се упу­ти­ли. Али, сре­ћом, ни­смо та­мо мо­ра­ли ми, не­го су те сли­ке из Ру­до­ва­ца сти­гле у Аран­ђе­ло­вац. Ни ви­ше ака­дем­ских умет­ни­ка „по гла­ви ста­нов­ни­ка” из овог ру­дар­ског на­се­ља на­до­мак Ла­за­рев­ца (др Ми­ли­ја Бе­лић, Гру­ји­ца Ла­за­ре­вић, проф. Сла­во­љуб Ца­ја Ра­дој­чић, мр Ми­ли­во­је Си­мић, Мар­тин Тре­бо­тић, Ра­де Ва­ри­нац, Гро­зда­на Ран­ко­вић и Зо­ран Ерић), ни­ти озбиљ­ни­је ко­лек­ци­је са­вре­ме­не умет­но­сти, чи­ји су за­чет­ни­ци пре ви­ше од две де­це­ни­је упра­во би­ли они, пред­во­ђе­ни ви­зи­о­на­ри­ма, Љу­би­шом Си­ми­ћем и Сте­ва­ном Ку­зма­но­ви­ћем. Ни­су за­пе­ли да то бу­де ко­ло­ни­ја, ка­квих је ту­шта и тма по Ср­би­ји, већ су па­жљи­во би­ра­ли оне умет­ни­ке чи­ји су ви­ди­ци би­ли ши­ри и чи­ја де­ла не иза­зи­ва­ју сум­њу ме­ђу са­вре­ме­ни­ци­ма. 

За ову при­чу не ва­жи она по­сло­ви­ца „Ни­ко ни­је про­рок у свом се­лу”, већ су упра­во спо­ме­ну­ти ви­зи­о­на­ри и те ка­ко би­ли про­ро­ци за оно што ће до­ћи и оне ко­ји ће до­ћи да ту оста­ве 280 умет­нич­ких де­ла, сли­ка, гра­фи­ка и скулп­ту­ра. 

Иако од 2003. овај ли­ков­ни са­бор и ко­лек­ци­ја но­си име јед­ног од нај­по­зна­ти­јих аква­ре­ли­ста и осни­ва­ча Гру­ји­це Ла­за­ре­ви­ћа, сва де­ла ко­ја су у ко­лек­ци­ји ни­су аква­ре­ли, ни­ти је то био циљ, већ осо­бе­ност ауто­ра. Исти­на, у умет­но­сти вред­но­сти те­шко мо­гу да се по­ре­де, јер умет­нич­ка лич­ност и ње­го­во де­ло су до­бро­до­шли ка­да су аутен­тич­ни и та­да ни­су ни ве­ћи ни ма­њи од не­ких дру­гих, јер су за­себ­ни. Та­квих је ов­де пу­но. За­то се о ру­до­вач­ком слу­ча­ју мо­же го­во­ри­ти као о фе­но­ме­ну. Да ли је раз­лог то­ме би­ла „злат­на под­ло­га“ ко­лу­бар­ских руд­ни­ка, ко­ја је мо­гла да по­др­жи тај ве­ли­ки ли­ков­ни за­хват или ви­ше­ве­ков­ни ген ру­да­ра ко­ји су ко­па­ју­ћи по об­рон­ци­ма Пе­шта­на мо­ра­ли да из нај­ду­бљих сло­је­ва из­не­дре нај­ква­ли­тет­ни­ју ру­ду – те­шко је ре­ћи. Али је чи­ње­ни­ца да су Ру­дов­ци гу­сто по­се­ја­ни нај­ква­ли­тет­ни­јим умет­нич­ким де­ли­ма. Део то­га Аран­ђе­лов­ча­ни мо­гу ви­де­ти у га­ле­ри­ји „Алек Ђо­но­вић” у ор­га­ни­за­ци­ји Смо­тре „Мер­мер и зву­ци”, а Ру­дов­ча­ни и оста­ли умет­нич­ки свет има­ће ту при­ви­ле­ги­ју већ ове го­ди­не у спе­ци­јал­но гра­ђе­ној га­ле­ри­ји, ко­ју би тре­ба­ло (то­пла је пре­по­ру­ка) да по­се­те и струч­ња­ци Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду.